Nakon što je Venecijanska komisija prošle godine u ocenama na dostavljen Nacrt izmena Ustava Srbije u delu koji se odnosi na pravosuđe, preporučila vlastima u Srbiji da izmene brojne delove predloženog teksta i da, nakon toga, ponovo pokrenu otvorenu i konstruktivnu javnu raspravu, vlast je odgovorila tako što je odložila postupak reformi.
“Način rada našeg pravosuđa, što je uočila i Venecijanska komisija, jeste upravo politički recept – recept za politizaciju. Država to uočava i kreće u najnoviju reformu, ali šta se onda dešava- ona i dalje nije u toku”, rekla je Škero.
Zvanične informacije od predstavnika vlasti je da će se postupak reformi nastaviti nakon izbora.
“Kakve veze imaju izbori i nov saziv skupštine sa celom procedurom koja je vremenski veoma zahtevna i na kojoj treba dugo da se radi? Ono što naročito zabrinjava u toj proceduri jeste da mi upravo gledamo i učestvujemo u onome što predstavlja još veću politizaciju sudstva, a još više tužilaštva”, istakla je Škero.
Kada su u pitanju reforme, Olenik smatra da je dobro što se ne završavaju, jer da su se završile šteta koja bi nastala bi bila mnogo veća nego što je sad.
“Svaka reforma do sad je bila diletantska. Istina je, u Ustavu piše da mi imamo podelu na tri grane vlasti, međutim moje duboko uverenje je da mi nemamo podelu vlasti, mi živimo u sistemu jedinstva vlasti- izvršna vlast u potpunosti kontroliše i sudsku i zakonodavnu vlast. Mi hoćemo da imamo nezavisno sudstvo, a imamo jednu granu vlasti koja vlada, a na papiru tri”, istakao je Olenik.
Škero je podsetila na nedavni događaj komentarisanja sudija na Trećoj sednici drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine, gde je jedan od poslanika u okviru diskusije povodom tačke dnevnog reda „Izbor predsednika sudova i sudija koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju“, izjavio da „kad članovi Visokog saveta sudstva dođu pred Skupštinu, ima da im se tresu gaće“.
“Kada mi imamo izrečenu jednu takvu rečenicu u skupštini- da sudiji treba da se tresu gaće- i kada o tome ćuti skoro ceo civilni sektor i ćute svi mediji, kako mi da pričamo o ravnopravnosti tri grane vlasti? Šta kažu građani? Oni se isto tresu, jer kako da se ne tresu, kad se i sudije tresu?”, istakla je Škero.
Ako imate sudstvo, kako smatra Škero, koje nije nezavisno i na koje se vrši pritisak ono apsolutno ne može i neće biti branilac branitelja, a još manje samih ljudskih prava.
Kako smatra direktor Pravosudne akademije Nenad Vujić, javnost mora da nastavi da traži pravdu u sudu, ali mora da bude svesna i da je to proces.
“Pravdu moramo da tražimo u sudu, to je nešto što je neophodno, jer ako je tražimo na ulici ili je sami isterujemo- ugrožavamo je. Pravda se mora tražiti u sistemu, i upravo zato je to jedan proces u kome svi moramo učestvovati svesno”, ocenio je Vujić.
Sa njim nije bio saglasan advokat za ljudska prava Aleksandar Olenik, koji je prokomentarisao da pravde u institucijama nema, niti je građani od institucija traže.
“Kako su građani pod pritiskom što procesnih što ustaljenih pravila, poslednjih šest meseci oni traže odgovor od javnosti- ne od ulice- nego od protesta, društvenih mreža, medija”, istakao je Olenik.
Da bi postajala pravda u nezavisnom sudu, prema mišljenju zamenika javnih tužilaca i predsednice Udruženja javnih tužilaca Srbije, Lidije Komlen Nikolić, sam branitelj tog nezavisnog suda – što je tužilaštvo – mora biti nezavisno.
“Sadašnja definicija tužilaštva je takva kakva je, a ako uzmemo da je to samostalni državni organ, apsolutno ne možemo da očekujemo da će ono dati građanima, javnosti to doživljavanje pravde”, ocenila je Nikolić.
Kako smatra Škero ništa se neće promeniti i neće nikada doći do zaštite ljudskih prava dok se građani i vlast ne udruže.
“Moramo da prekinemo simulaciju sami, jer goblen je već izvezen. Moramo da napravimo sistem sa stvarnim vrednostima, da pronađemo zajedničku borbu i prekinemo ovu simulovanu zaštitu ljudskih prava”, zaključila je Škero.
Simpatično verbalno sintaksicki sroceno od Škero pa i predstavnika koji govori u ime tuziladtva. Nevolja je i kamen spoticanja sto je taj verbalno populisticki apstraktni iskaz daleko od primenjivosti u stvarnosti i onoga kako sudovi i sudece osoblje rade, tj. “sude”, a rade uglavnom po licnom nahodjenju sudecih u predmetu, nemaju vremena da citaju podneske, dokazi su neretko nevažni, princil materijalne istine ne postoji. Premisu minor sami improvizuju, činjenično stanje ne sagledavaju niti utvrdjuju, premise maior su netacne, cesto protivzakonite, a predstavljaju se kao sudske odkuke. Na takav “rad” ne utice politicka javnost niti egzekutiva, vec ga vrse sami. Utilis causa nije poznata ni utvrdjena, ali se odlicno zdravorazumski da sagledati i razumeti. To sto u realnom dogadjaju perpetratori bivaju oglaseni za žrtve cinidbama i delom i pecatom “casnih” i takvog “integeiteta” bez ikskve odgovornosti sudeceg osoblja je essentio sto razumni i obrazovani ljudi ne mogu postupati i sto osnovano traze minimum pravednosti i tačnosti utvrdjenja izvan Suda i u civilnom sektoru. Procesno uredjenje i zakoni koji uredjuju postupke nisu, niti su ikada bili, osnov formulacije premise maior iliti sudske odluke, a da se tako na štetu pravednika redovno cini.