Foto: N1
Za sve to vreme režim je pokušavao da autokratiju prikaže u boljem svetlu. Umešnost dovijanja gotovo da mu nije bila potrebna. U domaćoj socijalnoj razvalini, zahvaljujući uspešnom održavanju zaparloženosti, manjak slobode i prava lako se podnosio, dok je međunarodni auditorijum Zapada, iz nedovoljne upućenosti ili lošeg računa, sam pristao da mu se toliko dugo prodaje rog za sveću. Otuda je i dosadašnje klasifikovanje Srbije u delimično konsolidovane demokratije predstavljalo olako dat i nezasluženi epitet.
Zakonodavna aktivnost dobra je slika takvih prilika. Neki zakoni, poput „doteranih“ zakona o eksproprijaciji i referendumu, donose se za potrebe brze promene Ustava ili pohlepne devastacije prirodnih resursa. Drugi služe kao maska za prikrivanje brojnih sistemskih izobličenja.
Jedan od takvih poduhvata je i planirana promena Krivičnog zakonika (KZ). Podstaknuta je, kako se navodi u obrazloženju, željom da se obezbedi još veća krivičnopravna zaštita nesmetanog obavljanja poslova u oblasti javnog informisanja.
Ne sumnjam da je Nacrt Zakona o izmenama i dopunama KZ (Nacrt) potekao iz dobrih namera. Utoliko pre što su u podsticaju za njegovo sačinjenje sudelovali i predstavnici novinarskih udruženja. Rezultat je, međutim, od takvih namera daleko. Brojne slabosti, pre svega pravne ali i političke i sociološke prirode, iziskuju da im se posveti nešto više pažnje.
Prinuda
Već u prvoj noveliranoj odredbi, koja se odnosi na teži oblik krivičnog dela Prinude (čl. 135. KZ), prilika je iskorišćena da se zaštita proširi na sva lica koja obavljaju poslove od javnog značaja, „u vezi sa tim poslovima“. Nisu izdvojene pojedine dužnosti ili profesije, kao što je to učinjeno u krivičnom delu Ugrožavanje sigurnosti, niti je za poslove od javnog značaja preuzeta jasnija formulacija ograničenja koja je tamo upotrebljena: „u vezi sa poslovima koje obavlja“. S jedne strane, široko zahvatanje i u subjektivnom i u objektivnom smislu otvorilo bi nepregledno polje kauzalnosti. S druge strane, promena bi iz težeg oblika krivičnog dela izuzela prinudu prema predsedniku države, premijeru, narodnim poslanicima, članovima vlade, sudijama, javnim tužiocima i policijskim službenicima, budući da njihove dužnosti nisu obuhvaćene zakonskim značenjem izraza „posao od javnog značaja“, koji se odnosi samo na zanimanja relevantna za javno informisanje, zdravlje, obrazovanje, javni prevoz, i pravnu i stručnu pomoć pred sudskim i drugim državnim organima.
Kao što vidimo, teži oblik dela ne proizlazi iz načina izvršenja, već iz svojstva oštećenog. Sličnih rešenja već ima u KZ. Razlika je ipak bitna. Dok je drugde (kod krivičnog dela Teško ubistvo, na primer), posledica uvek poznata, kod krivičnog dela Prinude posledica je „nešto“, tj. bilo šta što je u vezi sa navedenim poslovima! Neodređenost posledice čini daleko složenijim tumačenje svega što lice koje obavlja poslove od javnog značaja pod pretnjom čini, ne čini ili trpi.Čak i preteći zahtev da na posao ne dolazi automobilom mogao bi biti smatran da je „u vezi sa tim poslovima“, premda za zaštićeno lice nema nikakvog doticaja „sa poslovima koje obavlja“. Osim toga, zaštićena lica imaju ne samo povećan rizik za svoju bezbednost, nego i povećanu odgovornost. Zbog toga su ona dužna da se ne povinuju mnogo čemu od onoga što bi se za druga lica moglo smatrati pretnjom. Odbijanje izvršavanja nezakonitog naređenja, čak i ako je ovo propraćeno pretnjom, obaveza je koja ne predstavlja ni povredu radne discipline niti razlog za otkaz ugovora o radu. Opisanim proširenjem krivičnog dela, bez bližeg određivanja sadržaja njihovog činjenja, nečinjenja ili trpljenja, lica koja se bave poslom od javnog značaja bila neopravdano stavljena u povlašćen položaj.
Ugrožavanje sigurnosti
U krivičnom delu Ugrožavanje sigurnosti (čl. 138. KZ), uz pretnju napadom na život ili telo dodati su kao zaštićeni objekti: sloboda i imovina veće vrednosti. Fenomen slobode u KZ nije objašnjen. Moguće ga je tumačiti:
– kao slobode koje su zaštićene upravo u glavi XIV KZ, kao što su: sloboda izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti, sloboda ispovedanja vere i vršenja verskih obreda, sloboda kretanja i nastanjivanja, sloboda govora i javnog istupanja, sloboda okupljanja i udruživanja;
– kao ustavom zajemčene slobode u koje bi, pored navedenih, spadali i: dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, sloboda misli, savesti i uverenja, sloboda medija, sloboda odlučivanja o rađanju, sloboda naučnog i umetničkog stvaranja;
– kao svaku drugu ličnu slobodu čija zaštita nije propisana, ali u permisivnom smislu njeno korišćenje nije suprotno ni ustavu ni zakonu;
– u najužem smislu, kao fizičku slobodu.
Fizičku slobodu odmah valja odbaciti, jer je njena zaštita propisana u posebnom krivičnom delu Protivpravno lišenje slobode u kome se atak određuje kao zatvaranje ili uskraćivanje slobode kretanja.
Ako se priklonimo ustavom zajemčenim slobodama, pitanje je šta bi se sve moglo smatrati pretnjom da će se napasti slobodan razvoj ličnosti, dostojanstvo, ili sloboda misli i savesti? Neodređenost ili čak nemogućnost pronicanja u sadržaje ovog vrednosnog tipa činila bi navedeno krivično delo otvorenim za krivičnopravni oblik represije prema kritici pojedinih predstavnika vlasti ili čak svih lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja. Tako bi se zaštita novinara pretvorila u svoju suprotnost, jer bi, na primer, ukazivanje da je određeni novinar učinio krivično delo iznošenjem neistinitih i neproverenih informacija, mogla biti protumačena kao pretnja napadom na njegovu slobodu, pretnja koja ugrožava njegovu sigurnost, pa tako i sama predstavlja krivično delo.
Sloboda medija
U novom stavu 2. krivičnog dela Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari, emitovanja programa i objavljivanja informacija (čl. 149. KZ) bilo bi inkriminisano, pored ostalog, grubo vređanje autora informacije ili mišljenja, i drsko ili bezobzirno ponašanje prema njemu, kojim se značajno ugrožava njegovo spokojstvo. U prvi mah se čini opravdanom zaštita psihičkog integriteta novinara, ali i svih drugih koji objavljuju podatke od javnog značaja, ili svoja mišljenja. Ipak, potrebno je samo staviti se u ulogu mogućeg učinioca takvog krivičnog dela da bi se uvidelo koliko prvi utisak vara.
Previđa se da bi, u zavisnosti od povoda, načina izražavanja ili stila, pod udar zakona lako mogao doći novinar, kao i svaki drugi autor koji reaguje na takve napise. Ovo krivično delo, baš kao i prošireno krivično delo Ugrožavanje sigurnosti, moglo bi u praksi da posluži za suzbijanje kritike iskazane na način svojevrsno žustar, vatren ili lascivan.
Pre nekoliko dana je premijerka Ana Brnabić nazvala čistim fašizmom izraze građanske neposlušnosti onih koji se protive donetim zakonima o referendumu i eksproprijaciji. To je svakako gruba uvreda koja bi, jer se zna kako se fašizmu staje na put, izazvala nespokojstvo demonstranata. Uprkos činjenici da bi po Nacrtu svi elementi krivičnog dela bili na okupu, zbog takvog mišljenja premijerku naravno ne bi trebalo krivično goniti. Ali jednako tako ne bi trebalo pozivati na krivičnu odgovornost ni advokata Gajića koji je premijerku nazvao pokvarenom glupačom i glupim avgustom, ili lekara Panić koji je smatra bahatom i neodgovornim ili predsednik udruženja „Ne damo Jadar“ koji ju je prokazao kao lažovku i zapitao se da li će u Narodnoj skupštini odgovarati za iznošenje neistina i obmanjivanje celokupne javnosti. Sve to jesu uvredljive reči, a osoba koja obavlja funkciju premijera svakako će ih doživeti kao grubo vređanje koje joj značajno ugrožava spokojstvo.
Nije teško zaključiti da se pomenutim dopunama ugrožava sloboda izražavanja. Nedavno je, nakon brojnih informacija o držanju vijetnamskih radnika u Zrenjaninu u nehumanim uslovima, ekipa jedne televizije prikazala stvar u sasvim drugačijem svetlu i plasirala vest da oni uživaju sva prava i da su zadovoljni. Neko ko bi za novinare te televizije napisao da se služe mangupskim obmanjivanjem javnosti ili sluganskim kreiranjem izmišljotina, ili bi ispred televizije nosio transparente sa sličnim sloganima, rizikovao bi da se njegov postupak tretira kao ometanje informacija od javnog značaja učinjeno grubim vređanjem ili drskim ponašanjem koje je značajno ugrozilo spokojstvo kritikovanih novinara, a time i kao krivično delo iz čl. 149. st. 2. KZ.
Stvar dodatno pogoršava to što se opisani način reagovanja ne odnosi samo na informacije, nego i na mišljenja. Gramatičko tumačenje ostavlja nedoumicu da li se pridevskom zamenicom u izrazu „takve informacije ili mišljenja“, nakon prethodnog pominjanja informacija od javnog značaja, javni značaj pripisuje i mišljenjima ili samo informacijama. I šta bi uopšte moglo biti mišljenje od javnog značaja? Mišljenje je vrednosni sud koji nema veritet informacije. Sme li se krivičnim zakonom štititi ičije i ikakvo mišljenje, a da nas takva zaštita ne vrati u doba inkvizitorskog ili jednopartijskog dogmatizma? Bilo kako da je, zaštita mišljenja ostaje problem. Kažnjavanjem za krivično delo niko se ne uči odmerenosti i školskom rečniku.
Treba li uopšte podsećati da sloboda izražavanja, pogovoro kada se radi o piscima i umetnicima, pa i vehementnoj polemici u naučnim ili publicističkim krugovima, podrazumeva preteranost, kršenje konvencija, poetske aberacije, upotrebu simbola, poređenja i alegorija koji kod običnog čoveka, a političari su u tom pogledu uglavnom „najobičniji“, lako mogu izazvati sablazan ili povređenost. Ustalom, ako je reč o zagađivanju političkih komunikacija, čini se da su mu najviše doprineli upravo oni koji trenutno drže sve poluge vlasti.
Kao da se zaboravilo na presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Lingens protiv Austrije (1986) u kojoj je ustanovljen standard zabrane mešanja javne vlasti u pravo na slobodu izražavanja i zauzet stav da su granice prihvatljivosti kritike političkih lidera šire su od granica prihvatljivosti kritike običnih pojedinaca, pa se zahtevi za zaštitu njihove reputacije moraju odmeriti u odnosu na interes da o poltičkim pitanjima postoji otvorena diskusija u društvu. Standard je inače ugrađen i u naš Zakon o javnom informisanju i medijima.
Sve pomalo podseća na nostalgiju za cenzurom koja je Ustavom zabranjena, a razlozi zbog kojih sud ipak može da spreči širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja ograničeni su samo na pojave o kojima se ovde uopšte ne radi, nego su u demokratskom društvu neophodne radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalnog integriteta, sprečavanja propagiranja rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Ni što se informacija od javnog značaja tiče sa značenjem ne stojimo bolje. U KZ objašnjenja nema, a analogija sa značenjem pojma „lica koja obavljaju funkcije od javnog značaja“ nije moguća. Ne možemo se poslužiti ni definicijom datom u Zakon o slobodnom pristupu ingormacijama od javnog značaja, ne samo zbog uobičajene naznake da definicija važi samo za taj zakon, nego i zbog nesravnjive prirode propisa.
Poseban je apsurd to što se ovim kivičnim delom sankcioniše sprečavanje ili ometanje medijske slobode, a ono sâmo nastoji da jedan vid te slobode spreči.
Neko bi ovakvim zamerkama mogao pripisati nepotrebno sitničarenje. Ali kada pravnik proverava kvalitet propisa uvek uzima u obzir njegovu primenu u ekstremnoj varijanti, uključujući i mogućnost da se propis zloupotrebi, ili upotrebi za svrhu različitu od one zbog koje je donet.
Previše elemenata najavljenih inovacija u tri navedena krivična dela, ako ne i sve iz njihovog korpusa, prepušteno je tumačenju javnog tužilaštva i suda. Ako precedenti postanu izvor prava, pravne sigurnosti u krivičnom pravu, kao jednoj od najosetljivijh oblasti u restriktivnoj regulaciji prava i sloboda građana, više neće biti.
A kad je o spokojstvu reč, evo jedne zgode. Davno sam mnogo starijem advokatu, dr Juliju Kenigu, čije držanje i obraćanje je uvek bilo otmeno, odmereno i staloženo, rekao da odaje utisak čoveka za koga se ne bi moglo reći da mu išta nedostaje. Odgovorio mi je: „Naprotiv, dragi kolega, nedostaje mi spokoj“. Da li bi danas bio spokojniji kada bi znao da će ugrožavanje onoga što mu nedostaje biti kažnjivo? Ili bi se na ovakvom daru zahvalio i rekao da spokoj po cenu uskraćivanja slobode naprosto nije moguć, a da mu, sve i da je moguć, ne bi više ni bio potreban?
Tekst je prenet iz štampanog izdanja Novog Magazina.
Ostavite komentar