I to ne onih formalne i protokolarne prirode, nego prevashodno takvih koje se tiču osnovne uloge Suda i njegovih problema u vezi sa nadležnošću, ažurnošću, agilnošću ili pasivnošću, rezultatima rada ili merilima za donošenje odluka. Izostala je, na primer, i reakcija Suda na nedavno objavljenu obimnu, analitičnu i kritički orijentisanu studiju CEPRIS-a, posvećenu njegovom radu i odnosu sa sudskom vlašću. A problema je napretek.
Iako je za ocenu ustavnosti i zakonitosti i sam Sud jedan od ovlašćenih predlagača, on za ovom mogućnošću ne poseže. Sud je, kako primećuje prof. Violeta Beširević, radije izabrao da ostane nemi posmatrač svakodnevnog urušavanja zakonodavne procedure. I ne samo to! Oglušio se o prava penzionera, Briselski sporazum, primenu dva zakona o rehabilitaciji, a bez valjanog pravnog uporišta obrušio na Statut Vojvodine ili poštedeo zabrane pojedine političke organizacije.
Najznačajnija misija Ustavnog suda u potpunoj je senci poslova kojima se on gotovo isključivo bavi. Umesto ocene ustavnosti i zakonitosti, i aktivnosti usmerenih na zaštitu demokratije čiji se ustavni principi sve češće gaze, bezmalo sav rad tog suda posvećen je rešavanju ustavnih žalbi. Njihov udeo u ukupnom broju predmeta u 2018. godini se popeo do čitavih 97,8%! Samo u toj godini primljeno je 25.600 predstavki, od kojih je, uz 17.888 nerešenih i prenetih iz prethodnih godina, formirano još i 15.545 novih predmeta. Najveći broj je usmeren na osporavanje pravnosnažnih sudskih presuda.
Pritom, pitanje je da li je upravo najzastupljenija delatnost Ustavnog suda u saglasnosti sa Ustavom. Ustavom je, naime, propisano da sudsku odluku može preispitati samo nadležni sud. Ustavni sud ne spada u sudsku vlast, pa svakako ne predstavlja takav „nadležni sud“. Uprkos tome, on iz zakona a ne iz Ustava crpe ovlašćenje da sudske odluke i preispituje i poništava. O uočavanju i pokušaju ispravljanja ovog paradoksa govori činjenica da je čak i u diletantski sačinjenom nacrtu ustavnih amandmana, u onom koji govori o pravu na preispitivanje sudskih odluka, dodato: „…i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi“. Ovaj vid eksterne kontrole sudova, danas toliko aktuelan posle opskurne zamisli ili probne provokacije jednog državnog sekretara, živi, eto, punim životom već desetak godina.
Premda istrajno negira da je instancioni sud u odnosu na sudove opšte i posebne nadležnosti, Ustavnom sudu takva uloga, zahvaljujući navedenom ovlašćenju, faktički pripada. Problem bi bio manji da se Sud ograničio na donošenje samo deklaratornih odluka. Ali, on sam se svojevremeno (2012) izborio da se postavi iznad sudske vlasti i da mu pripadne i pravo da sudske presude poništava.
Posebno je sumnjiva vrednost kriterijuma za rešavanje ustavnih žalbi. Iako, kako smatra, generalno nije nadležan za proveru činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili propise, Sud se u ta pitanja ipak upušta kada su u odlukama redovnih sudova primena zakona i kvalitet zaključaka prima facie proizvoljni. Naravno, bilo bi apsurdno da samo prima facie ekscesi budu privilegovani, a svi ostali, za koje je potrebno veće udubljivanje ili poznavanje prava, svrstani u podnošljive, zanemarive i prihvatljive! Ovakvim shvatanjem Sud je potcenio ne samo ustavna prava i slobode, već i sopstvenu ulogu, svodeći je na skučene domete sensus communisa, koji je još Viko svrstavao u zaključke donete bez ikakvog razmišljanja. Kriterijumi su u toj meri neodređeni i otvoreni da mogu poslužiti kao pokriće za potpuno različite odluke u istim ili sličnim stvarima.
Uz pomenute ali i druge protivrečnosti i nedostatke, naš Ustavni sud sve više liči na Kraljvski savet u Francuskoj 18. veka, za koji Tokvil kaže da se nije video od bleštavosti prestola kome je bio blizak i da je delovao u tako dubokoj senci da ga istorija jedva primećuje. Preti ozbiljna opasnost da Ustavni sud, ako i dalje bude delovao iz senke ili u senci domaćeg „prestola“, od koga neposredno ili posredno zavisi 2/3 njegovog sastava, ostane samo senka od suda.
Ostavite komentar