Foto: Predrag Trokicić
Javnost je odahnula zbog sudbine trojice mladića i usredsredila se na odbranu narednih hapšenika: advokata, ekoloških i stranačkih aktivista kojima su stanovi pretresani bez stvarnog osnova, a životi okrenuti naglavačke. Poruka je poslata – što se tiče ove vlasti, praktično uživanje slobode okupljanja i slobode mišljenja i izražavanja sadrži elemente pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja.
Zbog takvog intenzivnog razvoja događaja, razlozi za ukidanje preke odluke trojici aktivista ostali su u neopravdanoj senci. Odluku o ukidanju doneo je Prekršajni apelacioni sud u Beogradu. On je siže odluke u formi saopštenja za javnost objavio na sajtu suda. (Nota bene, uvidom u sajt suda primećujemo da se saopštenjem javnosti poslednji put obratio pre osam godina – u februaru 2016. godine.)
Sud kaže „odluka je ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, zbog učinjenih povreda odredaba prekršajnog postupka“. Sud takođe saopštava da će okrivljeni biti pušteni sa izdržavanja kazne zatvora do pravnosnažnog okončanja prekršajnog postupka. Bravo za Prekršajni apelacioni sud, čestitke na čestitosti. Odluci je sigurno pomogao i ulični ultimatum – da se aktivisti hitno puste na slobodu.
U saopštenju se – slučajno ili ne – propušta da se izričito podvuče da su sve procesne greške učinjene prema trojici mladića bitne povrede prekršajnog postupka.1 Sada i zvanično znamo, tako kaže sud, da je vođen nepravičan, bitno manjkav postupak.
U čemu se konkretno sastoje povrede, prevedeno na jezik razumljiv svakome? Pre svega, sudija Goran Milutinović je odlučio mimo zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. To znači da je prekršio pravilo prema kome se odluka može odnositi samo na lice koje se zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka tereti i samo na prekršaj koji je predmet podnetog zahteva. Drugim rečima, prvostepeni sud je policijskom zahtevu „dodavao“ neke elemente (pretpostavljamo činjenične) mimo njegovog originalnog sadržaja. Kako taj policijski zahtev za pokretanje prekršajnog postupka nije javan (a trebalo bi da bude) domete sudske mašte možemo samo da naslućujemo. Ovo kreativno pomaganje suda policiji – pored toga što je nedozvoljeno – savršena je slika srpskog pravosuđa na testu politički osetljivog predmeta.
Dalje, Prekršajni apelacioni sud tvrdi i da je izreka presude nerazumljiva. Ovome se zaista nema šta dodati – jedino što i to treba dodati gorepomenutoj tužnoj slici srpskog pravosuđa.
Sud navodi i da postoji i treći osnov za ukidanje. Presuda uopšte nema razloga ili nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, ili su ti razlozi potpuno nejasni, ili u znatnoj meri protivrečni, ili postoji znatna protivrečnost između razloga odluke koji se tiču isprava u postupku i samih tih isprava.
Dakle, prekršajni sud je vodio očigledno nepravičan postupak, ali ne trepnuvši je trojicu građana Srbije poslao na izdržavanje zatvorske kazne. Šta je zaista bilo – sud nije zanimalo, jer on je imao drugi zadatak. Istina je zanimala samo javnost koja već hronično, umesto sudova, utvrđuje šta se zaista dogodilo. Žalbeni sud je za sada „pretekao“, ali sva je prilika da su se pritvorenici spasili jer je njima, ili izvršnoj vlasti, ili i jednima i drugima, dovoljno glasno odzvanjalo ono što su morali napisati u uvertiri žalbene presude („u ime naroda“).
Režim bi verovatno želeo da zaboravimo da su se hapšenja Bjelića, Ristića i Dimitrijevića ikada dogodila. Međutim, nećemo zaboraviti. Ni zbog toga što je postupak prema njima i dalje u toku, a ni zbog toga što je postupak prema desetinama sličnih njima u toku ili je u podmukloj pripremi.
Ali vratimo se na početak. Ako je pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja isto što i konzumacija ustavne slobode mišljenja, izražavanja i okupljanja – kako bi se onda zvalo ovde predstavljeno odlučivanje suda? Suda koji bez pardona, sa papučicom na režimskom gasu, zatvara ljude. Otimajući ne samo ustavnu slobodu, nego jednostavno – slobodu.
Takvom sistemu sami dajte ime. Ali kako god da ga nazovemo, svi znamo kakvi režimi sprovode takva hapšenja i sprovode takve „postupke“. Zato i sada i ubuduće, svaka pravosudna žrtva ovog režima mora imati pravnu i moralnu podršku. A sudovi moraju znati – da ih pažljivo gledamo.
Izvor: Peščanik.net
Ostavite komentar