Nije nas iznenadilo to što je protekle nedelje Srpska pravoslavna crkva od državnog vrha tražila prekid zabrane kretanja radi održavanja uskršnje liturgije. Ovim zahtevom crkva je zatražila poseban status koji uživa i van vanrednog stanja – poput poreskih povlastica i neiscrpnog i višegodišnjeg finansiranja crkvenih aktivnosti i potreba iz državnog budžeta. Nakon što je epidemiolog dr Predrag Kon zapretio ostavkom, a stvarni gospodar epidemiološke zaštite razgovarao sa patrijarhom, crkva je saopštila da će „poštovati državne mere“ u suzbijanju epidemije. Uprkos tome, već u četvrtak i petak, ali i na sam dan Uskrsa u nedelju, vernici su se okupljali u verskim objektima i ispred njih. Mediji su ovo zabeležili, a oni koji su prilježno sedeli kod kuće su to mogli videti i u direktnom prenosu javnog servisa.
Upravo je ovakav rasplet dodatno ogolio neke od problema o kojima smo već pisali na Peščaniku. Pođimo od toga što su krajem prošle nedelje mediji, gotovo bez preispitivanja, preneli da se vernici okupljaju na liturgijama u verskim objektima, uprkos „dogovoru Vučića i patrijarha“. Tako je prihvaćena interpretacija da svi građani, izuzev pravoslavnih vernika, u svojim kućama moraju da provedu puna 84 sata, dok se oko sudbine kretanja pravoslavnih vernika Vučić i patrijarh „dogovaraju“. Prvi su subjekti Vladine Uredbe od 17. aprila – koja je tog dana promenjena jubilarni deseti put od proglašenja vanrednog stanja. Uredbom se zabranjuje kretanje svih građana od petka popodne do utorka ujutru. Ipak, tokom vikenda se ispostavilo se vernici izgleda ne spadaju u kategoriju svi građani. I to uprkos činjenici da je maratonska zabrana kretanja navodno uvedena kako bi sprečila masovnu proslavu verskog praznika.
Ovo nas vraća na pitanje svih pitanja, koje epidemiolozima svojevremeno nije bilo zanimljivo, a zbog koga su i ukinute konferencije za novinare u prisustvu novinara – da li zakoni i druga pravila Republike Srbije važe u vanrednom stanju? I ako važe, da li podjednako važe za sve?
Javnost je bez problema progutala da nevernicima sledi kućni zatvor, dok se o sudbini (pravoslavnih) vernika može pijačno pregovarati sa predsednikom. Slično se dogodilo i sa zamenom teza o Uskrsu i zabrani kretanja.
Naime, već u svojoj molbi SPC je jasno stavila do znanja da traži izuzetak koji bi omogućio da pravoslavni hrišćani učestvuju na liturgiji na svoj najveći praznik. Crkva je tu bila precizna i zapravo nije tražila izuzetak u pogledu zabrane kretanja, već u pogledu zabrane okupljanja. Mešanjem pojma slobode kretanja i slobode okupljanja, odnosno njihovih mogućih ograničenja, vlast već mesec dana uporno sluđuje građane.
Korona virus, a valjda i svaki drugi virus, se ne prenosi kada se ljudi samostalno fizički kreću (ovde ćemo izuzeti prekogranični unos virusa, jer to trenutno nije tema), već kada zaraženi dođe u kontakt sa drugom osobom. Rizik od prenosa virusa je zato uvećan u slučaju okupljanja većeg broja građana.
Upravo zbog toga, na Ustavu i zakonu zasnovanim dvema Naredbama ministra zdravlja o proglašenju epidemije od posebnog značaja i zabrani okupljanja na javnim mestima, javna okupljanja su zabranjena gotovo mesec dana unazad. Naredba o proglašenju epidemije jeste zakasnila i došla čak pet dana nakon proglašenja vanrednog stanja, ali to je drugo pitanje.
Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti ovlastio je ministra da na predlog zdravstvenih institucija, čak i bez proglašenja vanrednog stanja, zabrani okupljanja na otvorenom u slučaju epidemije. Pomenuti zakon je za kršenje ovakve zabrane predvideo prekršajnu odgovornost pojedinaca i pravnih lica (što crkva svakako jeste). Zaprećena novčana kazna za pravna lica iznosi od 50 hiljada do čak dva miliona dinara. Krivični zakonik predviđa i krivičnu odgovornost za kršenje epidemioloških propisa. Crkvu i njene vernike su, bar za sada, temeljno zaobišle obe odgovornosti. Predsednik je to i garantovao kada je rekao da „vladike i sveštenike neće hapsiti“.
Kada su u pitanju okupljanja u zatvorenom prostoru, ona su zabranjena još prvom inkarnacijom Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja, onom od 15. marta. Uredba je vrlo izričita: u zatvorenom prostoru zabranjuju se sva okupljanja, sa izuzetkom okupljanja rada državnih organa.
Zabrane okupljanja građana na otvorenom i u zatvorenom prostoru tokom epidemije ni u jednom trenutku nisu bile sporne. One to nisu bile, jer je svakome ko ima zdrav razum i pomalo poznaje pravo bilo jasno da do širenja zaraze neće doći prostim kretanjem, već okupljanjem, odnosno bližim kontaktom ljudi.
Tako su u protekloj nedelji retke nesporne zabrane o okupljanju u zatvorenom i otvorenom prostoru dovedene u pitanje upravo od najviših državnih organa koji su o njima pregovarali. Sledili su ih pripadnici policije, ali i tužilaštvo koji su, koliko vidimo, nemo posmatrali flagrantno kršenje zabrana.
Tako smo došli do tačke da se u živom prenosu Radio televizije Srbije prikazuju navodno zabranjena okupljanja, uz razmenu telesnih tečnosti rezervoara zaraze (tako nas ovih dana zovu lekari). Time je farsa kojoj prisustvujemo dostigla svojevrsni vrhunac. Ostatak pritvorenika ovog režima se s pravom pita šta s njima nije u redu, pa na sve to pristaju.
Da li će epidemiolozi bilo šta reći o ovom uskršnjem vikend izletu? Ne znamo. Znamo samo da mogu da odaberu da to ne komentarišu, ili da takvo novinarsko pitanje nikada ne dobiju.
Sofija Mandić je pravnica i članica Centra za pravosudna istraživanja.
Tekst je prvobitno objavljen na Peščaniku.
Ostavite komentar