Mandić: Pet za umetnički dojam

Maj 26, 2020 Sofija Mandić

Znamo da je Ustavni sud nedavno odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja. Pisali smo o tome da je odbacivanjem više inicijativa i odlukom da ne postupi po sopstvenoj inicijativi, Ustavni sud, odnosno većina njegovih sudija izjavila da nije zainteresovana za svoj posao. Saga samo dobija na intenzitetu jučerašnjim objavljivanjem rešenja o odbacivanju, sa obrazloženjem.

Počnimo od ključnog stava suda da inicijative odbacuje jer „navodi podnosilaca inicijativa nisu ustavnopravno utemeljeni“, odnosno da „iznetim razlozima nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti“. Istovremeno, sud odlučuje da rešenje o odbacivanju objavi „zbog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti“, piše Mandić za Peščanik.

Bilo bi zgodno saznati odgovor na pitanje: ako Ustavni sud smatra da navodi za ocenu ustavnosti proglašenja vanrednog stanja nisu ustavnopravno utemeljeni – gde su utemeljeni? Kome građani treba da se obrate radi odgovora na vrlo jednostavno pitanje ili kako sud voli da kaže navod – da li je proglašenje vanrednog stanja bilo u skladu sa Ustavom ili ne? Pogotovo imajući u vidu da je Ustav jedini i najviši pravni akt koji sadrži pravila o proglašenju vanrednog stanja.¹

Bilo bi dobro dobiti odgovor i na pitanje kako odbacivanje više pravno neutemeljenih inicijativa (koje sud, sasvim zgodno, nije učinio javno dostupnima) istovremeno može biti od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Ako su inicijative nesumnjivo neutemeljene i nepotkrepljene, njihovo odbacivanje ne bi trebalo da ima naročitu važnost, a pogotovo ne bi moglo biti od šireg značaja za zaštitu ustavnosti.

Nakon što smo saznali da postupka neće biti, dobili smo obrazloženje ovakve odluke na čak 11 strana. Očigledna neprihvatljivost inicijativa izgleda nije mogla biti konciznija.

Obrazloženje se može podeliti u tri osnovne celine – salatu reči, iznošenje neistina i sramotno podaništvo prema izvršnoj vlasti i vladajućoj većini.

Salata reči. Ona se proteže kroz čitavo obrazloženje, pa u odeljku I saznajemo tek ponešto o (probranim) delovima odbačenih inicijativa. Ovo je značajno naglasiti, jer razlog za odbacivanje navodno leži upravo u inicijativama o kojima saznanja stičemo usput i „dijagonalno“. U odeljcima II i IV, koji obuhvataju oko pola obrazloženja, detaljno se upoznajemo sa procedurama za proglašenje vanrednog stanja; činjenicom da i Evropska konvencija dozvoljava proglašenje vanrednog stanja; a detaljno nam je predočena i hronologija proglašenja pandemije i nepoznanice koje je virus Covid-19 doneo svetu. U odeljku III obrazloženja, sud se bavi čak i teorijskim okvirom vanrednog stanja.

Neistine. Misleći da će pozivanje na presude Evropskog suda za ljudska prava pomoći u akciji odbacivanja, u obrazloženju rešenja nailazimo na manji traktat o praksi ovog suda u slučajevima odstupanja od ljudskih prava u situaciji koja preti opstanku nacije (član 15. stav 1. Konvencije). Naše sudije su nas – iz sasvim nepoznatog razloga – uveli u praksu ESLJP, navodeći recimo da je u slučaju Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva² utvrđeno da je u primeni odstupanja od ljudskih prava zarad hitnog i efikasnog delovanja, nadležnom državnom organu ostavljena izvesna „margina slobodne procene“ o ispunjenosti uslova za proglašenje vanrednog stanja. U ovom traktatu je ipak izostavljeno da se izjava o margini slobodne procene odnosi na nemogućnost valjane ocene o potrebi proglašenja vanrednog stanja od strane međunarodnog suda kao udaljenog od konkretne situacije i opasnosti, ali ne i na ocenu domaćeg suda. Ovo je loš pokušaj Ustavnog suda da između redova saopšti da se radi o pitanju o kome nema potrebe da se izjašnjava. Indikativno, propušten je i citat iz iste odluke (iz istog paragrafa) da države u ovom smislu ne uživaju neograničenu moć i da Evropski sud za ljudska prava ima odgovornost da posmatra aktivnosti države i presudi da li je ona prekoračila obim ograničavanja prava koji je neophodan u kriznoj situaciji. U našem slučaju ovo je izuzetno bitno, jer je upravo način proglašenja vanrednog stanja doveo do posebnog režima ograničavanja prava (bez rasprave i Narodne skupštine) i zaobilaženja zakona koji već regulišu postupanje u slučaju epidemije i pandemije.

Takođe, na nekoliko mesta, sud čitaoca ostavlja u zabludi da u redovnom pravnom režimu (bez proglašenja vanrednog stanja) nije bilo moguće odstupiti od ljudskih prava garantovanih Ustavom³ i da je tek njegovim proglašenjem stvorena pretpostavka za odstupanje od ljudskih prava u kriznim okolnostima.⁴ Ovo je potpuna neistina. Konkretno, brojna prava i slobode, uključujući i pravo na kretanje, slobodu okupljanja, preduzetništva, slobodu ispoljavanja vere, mogu biti ograničena i van vanrednog stanja zbog javnog zdravlja ili zdravlja ljudi. To izričito propisuju Ustav i zakoni i o tome je dosta već pisano na Peščaniku.

Podaništvo. Ovaj segment je zaista najmaštovitiji. Pokazuje sav literarno udvorički talenat autora rešenja o odbacivanju inicijative. Za to oni zaslužuju najviše ocene. Jasno je da se ti ljudi nisu tek pukim slučajem našli u foteljama sudija Ustavnog suda. Svaki prostor za dokazivanje lojalnosti im je dobrodošao. Ovde saznajemo da je „poremećaj nadležnosti, najčešće u korist egzekutive, opšte obeležje vanrednog stanja“ i da samo po sebi „nije dokaz da je podela vlasti narušena“.⁵ Onome ko to treba da čuje, milozvučna će biti i konstatacija da „izuzetne okolnosti zahtevaju određeni stepen koncentrisanja vlasti“;⁶ da je alternativnim odlučivanjem o proglašenju vanrednog stanja „sačuvan duh ravnoteže koji odlikuje svaki parlamentarni sistem“⁷ i da Ustavni sud „nema ustavno niti drugo pravno merilo na osnovu koga bi mogao dovesti u pitanje obaveštenje predsednika Narodne skupštine da parlament nije bio u mogućnosti da se sastane“.⁸

Jasno nam je da svaka od ovih celina ima svoju svrhu. Salata reči da nas odvrati od čitanja i/ili uveri da su odluke sudova beznadežno duge i nerazumljive. Neistine su tu izgovor za nepostupanje Ustavnog suda u situaciji u kojoj je očigledna potreba za njegovim izjašnjavanjem o proglašenju vanrednog stanja i uredbama Vlade donetim tokom vanrednog stanja. Podanički segment je tu radi izraza odanosti onima čiji su akti osporeni pred Ustavnim sudom.

Nažalost, nijedna od pomenutih celina nije usmerena na ono od čega smo počeli – obrazloženje zbog čega su ustavne inicijative podnete Ustavnom sudu bile pravno neutemeljene i kako to da njima nije potkrepljena tvrdnja da postoje osnovi za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti. Obrazloženje je imalo drugu svrhu i ciljeve.

Rešenje Ustavnog suda liči na rad pisca koji želi da zaseni prostotu, ali koji suštinski nema šta da kaže. Ne ume da obrazloži zbog čega je meritorno odlučivanje o uvođenju vanrednog stanja irelevantno. Očigledno nema argumenata, a ni hrabrosti, da u postupku ocene ustavnosti stane iza odluke da je vanredno stanje uvedeno u skladu sa Ustavom, a da su ograničenja prava i sloboda koja su usledila bila neophodna i srazmerna.

Zbog toga ponavljam već izneti predlog da se Ustavni sud samoraspusti i da nas prepusti poremećaju vlasti, koji su, ako ništa drugo, sasvim lepo definisali.

________________________________________________

1. Neki zakoni uređuju postupak predlaganja, ali ne i proglašenja vanrednog stanja.
2. Od 18. januara 1978, prestavka br. 5310/74, stav 207.
3. Strana 6, paragraf 4.
4. Strana 9, paragraf 1.
5. Strana 7, paragraf 3.
6. Strana 7, paragraf 4.
7. Strana 8, paragraf 3.
8. Strana 10, paragraf 2.