Mandić: Pravni savetnik bez pravog saveta

Neki od njih se odnose na neoprezno korišćenje pravnih instituta i termina – poput tvrdnje da se poslovnom tajnom mogu proglasiti podaci o izvršenju krivičnih dela.

Naime, prekjuče smo iz izveštaja BIRN-a konačno saznali status oca ministra unutrašnjih poslova u firmi GIM, koja posreduje u prodaji oružja iz Krušika. Branko Stefanović u ovoj kompaniji ima status pravnog savetnika, pa je u tom svojstvu tokom 2018. putovao u Rijad. U njegovoj putnoj ispravi, odnosno vizi kojom mu je omogućeno to putovanje, uredno piše da je on po zanimanju pravni savetnik, odnosno legal advisor. S druge strane, medijski izvori nam kažu da Branko Stefanović nije diplomirani pravnik – već ekonomista.

Nakon emitovanja dokumentarca „Mega diplomac“ na televiziji N1 i višegodišnjih sumnji da je ministar unutrašnjih poslova plagirao svoj doktorat, ozbiljno je postavljeno pitanje da li je on ikada završio i osnovne studije – gde je to učinio, ko mu je predavao i kako je nostrifikovao diplomu u Srbiji.

Imajući sve to u vidu, moramo se zapitati postoji li neka (sad već ne preterano tajna) porodična crta ili težnja članova porodice Stefanović da prisvajaju obrazovne titule, zvanja i znanja koja ne poseduju. Pitanje je, očigledno, retoričke prirode.

Budući da kompaniju GIM pravno savetuje diplomirani ekonomista, onda zaista ne čude ni promašena pravno-preteća pisma koja su prethodnih nekoliko dana primili mediji koji su pisali o prodaji oružja u Krušiku. Deluje kao da je ova pisma sročio baš pravni savetnik Stefanović.

U njima se navodi da su u objavljenim tekstovima prezentovane informacije koje „predstavljaju poslovnu tajnu privrednog društva GIM“. Aleksandar Obradović je lišen slobode jer se sumnjiči da je odavao poslovne tajne firme Krušik. Sada odjednom dobijamo novog aktera čije je odavanje poslovne tajne oštetilo privredno poslovanje – u ovom slučaju firme GIM. Čime je to GIM poslovno oštećen, sem tvrdnjom da je poslovao mimo zakona, ostaje nejasno.

Naravno, ovakvo pismo upućeno medijima pokazuje da je iznova zaboravljena ključna zakonska odredba Zakona o zaštiti poslovne tajne – da se njome ne smatra informacija označena kao poslovna tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja.

U ovim dopisima se medijima preti i tužbom zbog objavljivanja navodnih poslovnih tajni. Umesto što u svrhu cenzure prete medijima, (lažni ili pravi) zastupnici firme GIM bi trebalo da požure sa podnošenjem te tužbe, jer se ona može podneti samo u roku od šest meseci od dana kada je tužilac saznao za povredu i učinioca.

Napomenimo ovde da se pitanje osnove angažovanja Branka Stefanovića u GIM-u u jednom trenutku pojavilo kao ključno, iako nam – ponovimo to još jednom – njegov formalni status ne kaže da li je on protivno zakonu trgovao svojim partijskim ili porodičnim uticajem. Ovaj status više govori o kontaktu i bliskosti koje je Stefanović ostvario sa onima sa kojima je moguće ugovarao nelegalne poslove.

Međutim, celoj priči pomalo apsurdan i zabavan ton daje to što vladajuća klika svojim šarlatanstvom i neznanjem dodatno produbljuje rupu koju je sama sebi iskopala i u kojoj se beznadežno zaglibila. Na sva moguća krivična dela koja je porodica Stefanović mogla učiniti, treba dodati i ovo – ko se neovlašćeno i uz naknadu bavi pružanjem pravne pomoći može se kazniti zatvorom do dve godine.

Tekst je prvobitno objavljen na Peščaniku.