Foto: N1
Šta je, u stvari, Državno veće tužilaca (DVT) ? Ustav (iz 2006. godine) i Zakon o DVT kažu da je to „samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u skladu sa zakonom.“ Iz ove formulacije jasno proizlazi da je DVT, u suštini, telo javnotužilačke samouprave koje je Ustavom određeno kao samostalno kako bi moglo da garantuje samostalnost javnih tužilaca i njihovih zamenika.
Pitanje, koje se samo po sebi nameće, je „Da li DVT uspešno ostvaruje svoju ustavnu ulogu garanta samostalnosti javnog tužilaštva?“ Umesto odgovora, možemo se osvrnuti na aktuelno stanje javnog tužilaštva: Uticaj izvršne vlasti i vrlo često neprimereni pritisak medija i politike na pravosuđe je prisutan, nosioci javnotužilačke funkcije se osećaju potcenjeno i poniženo, neravnomerno su opterećeni, a troškovi javnih tužilaštava su enormno visoki. Strah je i dalje prisutan, delom zbog posledica opšteg (re-ne) izbora sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca iz 2009. godine, u kome je oko trećine nosilaca pravosudnih funkcija, razrešeno bez sprovođenja postupka za razrešenje i bez utvrđivanja postojanja razloga za razrešenje, a delom i zbog odnosa predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti (politike) prema javnim tužiocima i njihovim zamenicima. Poruke da se odluke o krivičnom gonjenu u tzv. medijski ili politički atraktivnim predmetima ne donose u javnim tužilaštvima, već u centrima političke moći su gotovo svakodnevne. Ponekad se iz političkih krugova mogu čuti i pretnje, a dešavalo se i da se (ne)poslušni tužioci provlače u tabloidima kroz tzv. „toplog zeca“. Na sve to vrh javnog tužilaštva uglavnom ćuti. Pravo na pravično suđenje, sudeći prema odlukama Evropskog suda za ljudska prava, ali i Ustavnog suda Srbije, ozbiljno je ugroženo, a u krivičnoj materiji neretko i zbog postupanja javnog tužilaštva. Tako u javnom tužilaštvu dolazi do urušavanja samostalne inicijative, hrabrosti i integriteta, a sa druge strane, neguje se atmosfera nesigurnosti, poslušnosti (čak i poniznosti) i straha. Sadašnji odnos DVT-a prema ovim pojavama je prilično pasivan (što i nije najgore), pa se s pravom postavlja pitanje da li ovo telo ostvaruje svoju ustavnu ulogu. Ipak, ovo se ne može pripisati „u krivicu“, samo sadašnjem sazivu DVT-a. Počelo je davno, praktično stupanjem na snagu Ustava iz 2006. godine, odnosno samim uvođenjem DVT-a u ustavno-pravni poredak. Prvi i drugi saziv DVT-a su bili mnogo aktivniji (a što je bilo mnogo gore), ali ne u ostvarivanju svoje ustavne uloge („obezbeđuje i garantuje samostalnost“), već upravno suprotno.
Podsetimo se, prvi saziv DVT-a je sproveo opšti (re-ne) izbor svih javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. U ovom postupku je razrešeno više od 200 kolega, bez utvrđivanja bilo kakvih razloga. Nitko nije znao, niti su članovi DVT-a pokušali da objasne, zašto je je neko (re)izabran, odnosno zašto nije. Drugi saziv DVT-a je u postupku preispitivanja odluka donetih u opštem (re-ne) izboru, imao priliku da objektivnim i nepristrasnim postupanjem, u fer postupku, otkloni negativne posledice odluka donetih u sprovođenju opšteg izbora. Međutim, umesto da ostvare svoju ustavnu i zakonsku obavezu, DVT (kao i Visoki savet sudstva, ali ovaj savet nije tema ovog teksta) je sproveo postupak preispitivanja opšteg izbora na način koji je prekršio sva pravila pravne države. Ustavni sud je poništio sve odluke DVT-a koje su bile pobijane blagovremenom žalbom. Rad DVT-a, u oba saziva, posmatrali su i vrednovali brojna domaća i međunarodna tela koja se bave pravosuđem, ili su u nekoj vezi sa pravosuđem. Stručna javnost, Poverenik za informacije od javnog značaja, Zaštitnik građana, Evropska komisija, Evropski parlament Rezolucijom od 29.3.2012, Parlamentarna skupština Saveta Evrope Rezolucijom od 25.1.2012. i ostale evropske institucije, ugledni evropski eksperti i međunarodna sudijska i tužilačka udruženja ukazivali su na višestruke propuste i povrede postupka koje su činjene kontinuirano i u mnogo navrata. Poverenje u ovo telo je izgubljeno, ne samo kod nosilaca javnotužilačke funkcije, već i kod stručne, ali i šire javnosti.
Tako se pred trećim sazivom DVT-a (čiji sam bio član, pa ne mogu biti objektivan kada pišem o njemu), pojavio gotovo nemoguć zadatak – povratiti izgubljeno povrenje. Istini za volju, ovaj saziv i nije imao iskušenja kao prva dva, poput sprovođenja opšteg (re)izbora ili njegovog „popravljanja“. Ali trebalo je, pored popunjavanja velikog broja upražnjenih mesta u javnim tužilaštvima i uspostaviti mehanizme za ostvarivanje ustavne uloge-zaštite samostalnosti. Etički odbor je počeo sa radom, a uvedena je i nova institucija-Poverenik za samostalnost, kako bi se brže i operativnije delovalo na pritiske i nedozvoljene uticaje na javno tužilaštvo, kako spoljne (prevashodno političke, ali i iz drugih izvora), tako i unutrašnje (iz samog tužilaštva). Pojačana je transparentnost rada omogućavanjem javnosti da prisusustvuje sednicama, kao i drugim aktivnostima DVT-a, ali i mnogo većim prisustvom u javnosti izbornih članova iz reda zamenika javnih tužilaca. Tužilački članovi su počeli da redovno izlaze u javnost i otvoreno govore o problemima javnog tužilaštva, uključujući i nedozvoljene uticaje i pritiske od strane predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti. Moguće da sam subjektivan, ali sam imao utisak da se nepovoljna slika bar malo popravila (što ne znači da je vraćeno i poverenje, ipak je za to potreban malo duži proces).
Na žalost, izgleda da sadašnji saziv DVT-a, nije previše voljan da nastavi u ovom pravcu. Na zahtev CEPRIS-a, da se omogući posmatračima praćenje rada DVT-a kroz prisustvo sednicama nije ni odgovoreno (Visoki savet sudstva je barem ljubazno odbio zahtev pozivajući se na epidemiloške razloge), a jedini član DVT-a koji je javno govorio o problemima na koje je naišao je izazvao saopštenje DVT-a povodom „njegovog neprimerenog ponašanja“. Potpuno neverovatno zvuči da DVT reaguje tako što osuđuje istupanje svog člana, praktično samo zbog otvorenosti prema javnosti. Kada se ima u vidu da se radi o kolegi koji je stekao poverenje u javnosti usled hrabrog i beskompromisnog tužilačkog postupanja u postupku protiv funkcionera vladajuće stranke, u atmosferi opšteg nepoverenja građana u javno tužilaštvo i postupanje javnog tužilaštva, ovakvo saopštenje DVT-a je teško razumeti, a još teže objasniti.
Izabran je i novi Etički odbor, kao i novi Poverenik za samostalnost, ali o njihovom radu, o njihovim predmetima, o njihovom postupanju nema nikakvih informacija. Za prvog Poverenika za samostalnost je poznato u kojim je predmetima postupao. Poznate su njegove reakcije, ali i njegove odluke kojima je utvrdio da je bilo nedozvoljenog uticaja od strane predstavnika vladajućih stranaka. Da li je bilo takvih odluka novog Poverenika nije poznato. Da li je novi Etički odbor postupao i kakve je odluke doneo takođe nije poznato.
Kada se sve napred navedeno uzme u obzir, moglo bi se zaključiti da ovakav DVT ne treba ni javnom tužilaštvu, ni Republici Srbiji, niti njenim građanima. A kakav DVT nam treba? Odgovor na ovo pitanje zavisi i od prethodnog pitanja. Kakvo javno tužilaštvo nam treba. Ovde treba podsetiti da su aktuelna organizacija i uređenje javnog tužilaštva zasnovani na modelu tzv. „sovjetske prokurature“, koji se, u bitnom, nije menjao od 1945. godine. Iako se srpsko društvo od toga vremena značajno promenilo, promene nisu pratile i promene organizacije javnog tužilaštva. Kad se govori o nezavisnosti sudstva, u pravilo se naglašava da je javno tužilaštvo samostalno, ali ne i nezavisno, mada je malo kome jasno šta to znači. Ako se opredelimo za samostalno i funkcionalno nezavisno javno tužilaštvo (nezavisno od spoljnih uticaja na donošenje odluka u krivičnom postupku), nije teško dati odgovor na pitanje kakav nam tužilački savet treba. Treba nam savet koji će u potpunosti obezbediti samostalnost javnog tužilaštva i funkcionalnu nezavisnost nosilaca javnotužilačke funkcije, takav od koga nosioci javnotužilačke funkcije neće strahovati, nego će mu verovati, takav koji neće biti sredstvo za ostvarivanje uticaja izvršne vlasti na javno tužilaštvo, već čvrst bedem, brana, od uticaja izvršne vlasti i svakog drugog nedozvoljenog uticaja na javno tužilaštvo. Kako dobiti takav DVT i šta sve treba uraditi da se dobije takav DVT? Na ovo pitanje je teško potpuno odgovoriti, ali nije teško reći šta je neophodno (što ne znači i dovoljno) preduzeti da bi se dobio takav DVT.
Neophodno je kreirati odgovarajući pravni okvir. Prvi korak u tom pravcu je učinjen. Usvojeni su amandmani na Ustav Republike Srbije, u delu koji se odnosi na pravosuđe. Model „sovjetske prokuratore“ je posle više od sedamdeset godina napušten, zamenika javnih tužilaca više neće biti, hijerarhija je ublažena, glavni javni tužioci (sadašnji javni tužioci) neće moći biti članovi Visokog saveta tužilaca, a i moć budućeg Vrhovnog javnog tužioca je značajno manja od moći sadašnjeg Republičkog javnog tužioca. On više neće biti predsednik Visokog saveta tužilaca (sadašnjeg DVT-a), već će tu funkciju obavljati neko od izbornih članova iz redova javnih tužilaca (sadašnjih zamenika). On više neće moći ni da po svojoj volji upućuje i premešta javne tužioce (sadašnje zamenike) iz jednih tužilaštava u druga jer ove nadležnosti prelaze na Visoki savet tužilaca, a i protiv njegovog obaveznog uputstva će postojati mogućnost izjavljivanja pravnog sredstva. Na nesreću, propuštena je prilika da se Ustavom izričito proklamuje nezavisnost javnog tužilaštva, ali bi se odredba da „ Niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno tužilaštvo i nosioce javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju u pojedinom predmetu“ (član 155 stav 3 Ustava) mogla protumačiti kao prećutno uvođenje funkcionalne nezavisnosti javnog tužilaštva i nosilaca javnotužilačke funkcije. Sa ovakvim tendencijama u novim ustavnim rešenjima nije u skladu smanjenje broja javnih tužilaca u Visokom savetu tužilaca, kao ni odredbe Ustavnog zakona kojima Republički javni tužilac i izborni članovi sadašnjeg DVT-a iz reda zamenika javnih tužilca postaju Vrhovni javni tužilac i članovi Visokog saveta tužilaca do isteka mandata na koji su izabrani. Ipak, nova ustavna rešenja, iako pružaju osnov za jačanje garantija samostalnosti javnog tužilaštva i javnih tužilaca, nisu dovoljna za stvaranje povoljnijeg normativnog okvira. Od novih zakona koji treba da razrade ustavna rešenja o javnom tužilaštvu, zavisi kako će izgledati budući normativni okvir organizacije i samostalnosti javnog tužilaštva.
U vezi ostvarivanja ustavne uloge Visokog saveta tužilaca od ključnog značaja će biti zakonsko uređenje izbora istaknutih pravnika (pogotovo ko ih i na koji način predlaže), ali i izbora izbornih članova iz redova javniih tužilaca. Tu bi trebalo potpuno promeniti sadašnja rešenja jer ista ne omogućavaju, ne samo legitimno predstavljanje javnih tužilaca, već i slobodno i tajno glasanje. Naime, zbog velikog broja biračkih mesta, a malog broja birača, tajnost glasanja je ugrožena (npr. na jednom biračkom mestu su svi birači ujedno i članovi biračkog odbora). Kandidatima bi se moralo obezbediti pravo na primerenu kampanju. Sadašnja zastupljenost javnih tužilaštava različitog stepena nije odgovarajuća. Tako je Republičko javno tužilaštvo, čije biračko telo broji manje od 15 birača, zastupljeno sa jednim predstavnikom, a osnovna javna tužilaštva, u čijem biračkom telu je nekoliko stotina birača, što je više od polovine ukupnog broja birača, su zastupljena sa dva predstavnika. Sam način izbora, u kome birači glasaju samo za kandidate iz javnog tužilaštva svog ranga, je suprotan osnovnom demokratskom načelu 1 birač-1 glas. Ovo rešenje je i nelogično jer članovi Visokog saveta tužilaca (DVT) iz reda javnih tužilaca ne predstavljaju samo kolege iz tužilaštva svog ranga, već odlučuju o pravima svih nosilaca javnotužilačke funkcije. Visoki savet tužilaca (DVT) je jedinstven organ koji odlučuje većinom glasova svih članova, pa je ne samo pravično, nego i logično, rešenje da svi birači glasaju za svih 5 izbornih članova iz reda javnih tužilaca i to na samo jednom biračkom mestu (s obzirom da ukupno biračko telo ne broji više od osam stotina birača). Tako bi se ostvarila i osnovna demokratska načela – jednako pravo glasa i slobodno i tajno glasanje. Nadalje, sadašnja zakonska rešenja ne omogućavaju direktno predstavljanje, odnosno direktno predlaganje kandidata od strane strukovnih udruženja, već su strukovna udruženja ostavljena po strani, bez bilo kakve aktivnije uloge u izbornom procesu.
Na kraju, normativne pretpostavke nisu dovoljne jer norme sprovode ljudi. Međutim, iste su neophodan uslov za jačanje kapaciteta Visokog saveta tužilaca. A na samim tužiocima je da napuste preko sedamdeset godina građenu svest o javnom tužilaštvu kao monolitnom i hijerarhijskom državnom organu i da prihvate da su samostalni. A za samostalnost nije dovoljan ni idealan normativni okvir, a takvog sigurno neće biti. Potrebna je i volja.
Članak u PDF-u možete preuzeti OVDE.
Izradu ovog teksta podržali su Balkanski fond za demokratiju, projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Američkih Država i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu.
Mišljenja izražena u ovom tekstu ne predstavljaju nužno stavove Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog fonda za demokratiju, projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Američkih Država ili njihovih partnera.
Autor teksta je Radovan Lazić – zamenik javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu upućen u Tužilaštvo za ratne zločine i bivši član Državnog veća tužilaca
Ostavite komentar