Okupacija tužilaštva

Pravna država radi i dok njeni građani bezbrižno letuju. Primera radi, saznali smo da je protiv Gorana Ilića, zamenika Republičkog javnog tužioca i člana Državnog veća tužilaca podneta krivična i disciplinska prijava, jer je putem svog tviter naloga saopštio da se predmeti u tužilaštvu „drže u fioci“ i čekaju promenu političkih prilika u zemlji. Savesni pritužilac je Mario Spasić, od ranije poznat naprednjački satelit. On smatra da je ovakvom konstatacijom visoki tužilački funkcioner učinio niz kažnjivih dela – neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, nesavestan rad u službi, kršenje zakona od strane javnog tužioca i zloupotreba službenog položaja. Reklo bi se da je tužilac Ilić opasan kriminalac. Iz ugla razularene izvršne vlasti on to svakako jeste. Sa time se slažu i tablodi, stubovi našeg društva, koji su Iliću posvetili dva naslovnice i više „analitičkih“ tekstova. U njima su konstatovali da je upravo Ilić taj koji ne rešava predmete čekajući bolja vremena i zbog toga ga je, kažu, potrebno razrešiti funkcije.

Vratimo se za trenutak onome što je tužilac Ilić saopštio javnosti. Tviter objava je bila samo delić autorskog teksta u kome drugi čovek tužilaštva tvrdi da vlasti javno tužilaštvo shvataju kao organ koji je zastupnik njihovih interesa, a ne zastupnik pravde. Autor izjavljuje da politički akteri vrše kontrolu nad radom tužilaštva, sprečavajući ga da radi nezavisno i u skladu sa zakonom. Kao posledicu ovakvog stanja Ilić vidi držanje predmeta „u fioci“. Samostalno će se goniti neki učinioci krivičnih dela, kaže tužilac, dok će drugi čekati bolja vremena. On tvrdi da je u tužilaštvu rasprostranjena izreka da „svaki predmet ima svoje vreme“, odnosno da je potrebno sačekati da se promene političke prilike, nakon čega će sistem „navaliti na predmet“.

Napomenimo ovde da Goran Ilić nije neobavešten čovek. U tužilačkoj hijerarhiji se nalazi tik ispod Republičke javne tužiteljke koja rukovodi čitavim tužilaštvom, koju na funkciju bira vladajuća većina i koja poseduje brojne mehanizme kojima može doneti ključne odluke u konkretnim predmetima. Ilić je u najviši tužilački organ, Državno veće tužilaca, izabran glasovima kolega iz javnog tužilaštva. Samim tim, on ih u ovom organu i predstavlja. Imajući u vidu da je Državno veće Ustavom zaduženo da obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, možemo zaključiti da je svojim autorskim tekstom Ilić obavestio javnost upravo o onome o čemu je i dužan da je obavesti. U svoje i ime kolega koje su ga birale jasno je saopštio da je tužilaštvo pod političkim pritiskom.

Ilić nije neobavešten čovek, ali ni mi nismo neobavešteni građani. Njegova izjava je sporna koliko i to da je nebo plavo. Ono što je čini pomalo neuobičajenom jeste to što dolazi iz vrha strukture koja je do srži pogođena nemilom pojavom.

Iako je samo učinio ono što je dužan da čini, tužiocu Iliću se, ironično, smeši optuženička klupa. Razlog za to je jednostavan – ovakve izjave su opasne za režim. One ukazuju na ono što je očigledno: da izvršna vlast u tesnim raljama drži svakog tužioca i svakog sudiju koji misli i gaji iluziju da može da postupa profesionalno, služeći principima zbog kojih njihove funkcije i postoje – slobodi, pravdi, podeli vlasti, zaštiti prava građana. Previše glasova koji ukazuju na ovaj problem moglo bi da vodi pobuni koja nikako nije poželjna. Zato je potrebno ugušiti malobrojne glasove otpora.

Ako neko i dalje traži dokaz o onome o čemu Ilić priča, o tome koliko je tesna omča oko vrata tužilaca i sudija, možemo uzeti vrlo aktuelni primer. Vlast i opozicija ovih dana u vaninstitucionalnim okolnostima raspravljaju o sprovođenju izbora. Kršenje izbornih pravila je, kao što smo ovde već ukazali, odavno detaljno regulisano zakonima. Sankcionisanje kršenja pravila je obezbeđeno, između ostalog, i krivičnim postupkom koji pokreće tužilaštvo. Tokom 2018. godine, kada su sprovedeni izbori u glavnom gradu i nekoliko drugih mesta (uključujući i izborno ozloglašene Lučane), postupak zbog izvršenja krivičnih dela protiv izbornih prava je pokrenut protiv 36 osoba, a za ova dela je osuđeno njih sedmoro. Ponovimo, sedmoro. U zemlji u kojoj je kršenje izbornih prava sa razlogom podignuto na nivo međunarodno relevantnog pitanja. Pogledajmo sada izrečene sankcije – pet uslovnih osuda, jedan rad u javnom interesu, jedna novčana kazna. Tokom prošle godine nije izrečena nijedna kazna zatvora zbog kršenja izbornih prava.

Kada pogledamo strukturu dela za koja su učinioci osuđeni, stvari postaju još zanimljivije. Nijedna osoba nije osuđena za zloupotrebu prava glasanja ili povredu tajnosti glasanja, iako smo zahvaljujući tehnologiji gotovo u živom prenosu gledali glasanja umesto drugih lica, objavljivanje popunjenih glasačkih listića, vođenje paralelnih stranačkih spiskova glasača, sve kao dokaz pravovernosti režimu. Za primanje i davanje mita u vezi sa glasanjem 2018. odgovornim su proglašene dve osobe.

Gotovo identična situacija je i sa podacima za 2017, kada su održani predsednički izbori, čiji je način održavanja uzrokovao višemesečne proteste građana. Osmoro osuđenih, četvoro (četvoro!) za davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem, nijedna zatvorska kazna.

Uzimajući samo ove primere iz samo dve izborne godine, u okviru očigledno nespornog društvenog problema sa kojim se suočavamo – rezultat tužilaštva i sudstva je bedan. Da li je za to odgovoran tvit tužioca Gorana Ilića, kao što nam se saopštava ovih dana? Ili je baš naprotiv, za to odgovorna struktura koju on u autorskom tekstu označava uzrokom ovakve situacije.

Na kraju, iako ne najvažnije, treba ukazati na odsustvo kreativnosti u optužbama koje se stavljaju na teret tužiocu Iliću. Da bi učinio dela za koja je prijavljen, on je morao postupiti očigledno nesavesno u vršenju svoje službe ili je morao sebi ili drugome pribaviti nekakvu korist. Gde je odsustvo savesti u tvrdnji da vlast direktno sprečava sankcionisanje kršenja zakona? Reklo bi se da je to vrhunski savestan potez. U čemu se sastoji korist koju je Ilić pribavio – možda u tabloidnom blaćenju i institucionalnom maltretmanu koji je usledio?

Treba napomenuti da Goran Ilić nije prvi i jedini koji se nalazi u opisanoj situaciji. Svaki tužilac i sudija koji javno otvori temu pritisaka sa kojima se suočava naći će se u istoj situaciji. U poslednje vreme progon onih koji i dalje nisu ustuknuli dobija i krivičnopravne obrise. U sličnom scenariju je sudija Miodrag Majić, nedavno opužen za „širu zaveru protiv predsednika“.

Na ovo vredi javno ukazati, jer trenutno nemamo efikasniji mehanizam odbrane pojedinaca koji su spremni da ukažu na očigledno. I kojima zbog toga preti smena. Pravi pokazatelj onoga o čemu je govorio Ilić biće to da li će kolege koje su ga birale, zbog zadatka za koji su ga birale, protiv njega pokrenuti postupak koji se može okončati razrešenjem i ozbiljnom krivičnom sankcijom, uključujući tu i zatvorsku kaznu.

Peščanik.net, 10.08.2019.