Foto: Predrag Trokicić
Ispostavilo se da je DVT sednicu za koju je javnost bila zainteresovana održao u utorak 4. aprila. To bi bila dobra vest da sednica nije održana tajno, na izmeštenoj lokaciji, isključivanjem javnosti, uz ishod koji bi se teško mogao podvesti pod termin odlučivanje. Ono što se na toj sednici dogodilo bi se najbolje moglo opisati kao zamajavanje opšte i potcenjivanje stručne javnosti. Krenimo tim redom.
Poverenik za samostalnost DVT Milan Tkalac je po završetku sednice izdao saopštenje za javnost u kome navodi da smatra da se u konkretnom slučaju ne radi o spoljnom uticaju već da se radi o organizacionom pitanju u okviru Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, o kojima po važećim propisima odlučuje Viši javni tužilac (par 7). Interesantno, ovakav isti stav je u svom saopštenju zauzelo Ministarstvo pravde i to u nedelji kada su tužiteljke premeštene. Nije jasno zašto je bilo potrebno mesec dana da se on prepiše gotovo od reči do reči, pa čak i u delu koji se odnosi na to da će sve biti sasvim drugačije i bolje kada novi pravosudni zakoni počnu da se primenjuju. Poverenik nema mandat da se raduje novim zakonima, već da primenjuje postojeće i utvrđuje činjenice u postupcima koje vodi. Sličnošću saopštenja Poverenika i Ministarstva samo je potvrđeno da je izvršna vlast predvidljiva prethodnica svih važnijih pravosudnih odluka.
Iako je stav o dozvoljenom i organizacionom postupanju Stefanovića okosnica saopštenja Poverenika za samostalnost DVT-a, on u istom saopštenju iznosi (najmanje dve) sasvim suprotne tvrdnje:
– da je podneske Bojane Savović i Jasmine Paunović dostavio na razmatranje Etičkom odboru jer se iz njih ne može na nesumnjiv i pouzdan način utvrditi sadržina neprimerenog uticaja (par. 3);
– da se iz dobre prakse i profesionalnih standarda u postupanju u rukovođenju javnim tužilaštvom može zaključiti da nije preporučljiva promena zamenika javnog tužioca u toku postupanja u bitnim predmetima, a posebno u toku radnji koje su represivnog karaktera (lišenje slobode, policijsko zadržavanje, određivanje pritvora), jer je potrebno održati kontinuitet i integritet u postupanju u konkretnom predmetu (par. 4).
Dakle, čini se da Poverenik ni sam sa sobom nije raščistio šta zapravo misli, ako išta misli. Uprkos tome je rešio da ličnu konfuziju prelije u javnu sferu na dalje tumačenje. Tkalac nije siguran da li je Nenad Stefanović postupao u okviru redovnih organizacionih ovlašćenja ili je njegovo „nepreporučljivo“ postupanje narušilo kontinuitet i integritet krivičnog postupka ili pak o svemu ovome nema dovoljno podataka i činjenica, pa će se o tome izjasniti Etički odbor.
Kada je reč o poslednjem, prebacivanju vrućeg krompira Etičkom odboru, Tkalac će se dodatno istaći u manipulaciji i besprizornosti maskiranoj u pravo. Narušavanje samostalnosti javnog tužioca i javnog tužilaštva ne može biti svedeno na etičko pitanje, jer je garancija te samostalnosti ustavno pitanje prvog reda.
Uvidom u saopštenje Poverenika čak će i laiku biti jasno da je (ne naročito vešto) izbegnut odgovor na jedino relevantno pitanje – da li su organizaciona i hijerarhijska ovlašćenja koja je Viši javni tužilac koristio (a kojima zakonski raspolaže) upotrebljena u skladu sa zakonom ili su zloupotrebljena kao sredstvo nedozvoljenog uticaja.
Sve navedeno DVT je raspravljao ili odbio da raspravlja na sednici koja je formalno bila javna, ali sa koje je javnost faktički bila isključena.
Uprkos očiglednoj zainteresovanosti za tok sednice o kojoj je reč, DVT nije objavio da će ona biti održana 4. aprila, a podatak da je zakazana bio je poznat samo članovima DVT-a. Kako se u stručnoj javnosti ipak (i očekivano) proširila vest o sastajanju DVT-a, podneto je više zahteva za prisustvo sednici – neki su upućeni više dana pre održavanja sednice, neki prethodnog dana, dok je nekoliko medija to prisustvo zatražilo neposredno pre održavanja sednice. Niko nije pušten u salu u kojoj se održavao sastanak sa obrazloženjem da u njoj „nema mesta“.
Teško je na pristojan način oceniti pokušaj ljudi od višedecenijske pravosudne karijere da javnost rada državnog organa, na sednici koja je javna (i na kojoj ne postoje razlozi za isključenje javnosti) onemoguće tvrdnjom da pate od nedostatka stolica. Takvo obrazloženje, a više očajničko buncanje, pokazuje u kojoj meri je javnost rada Ahilova peta DVT-a i koliko je iznova i iznova treba gađati. Čak i ako je potrebno da javnost tokom sednice stoji ili nosi svoje stolice.
Na kraju, DVT je „odlučivanjem“ 4. aprila višestruko i ozbiljno povredio postupak odlučivanja o nedozvoljenom uticaju koji je sam propisao Poslovnikom o radu. Kao što je ovde i ranije naglašeno, dužnost Poverenika je bila da utvrdi činjenice u svakom pojedinačnom zahtevu za zaštitu od nedozvoljenog uticaja, da DVT-u predloži odluku o tome da li je takvog uticaja bilo, dok DVT na osnovu ovog predloga većinom glasova utvrđuje da li je došlo do nedozvoljenog uticaja.
Iz svega što za sada znamo o sednici od 4. aprila jasno je da Poverenik nije predložio odluku (sačinio je Izveštaj koji javnosti za sada nije dostupan), a DVT je takav izveštaj usvojio. Posao DVT-a nije bio usvajanje izveštaja, već utvrđivanje da li je do nedozvoljenog uticaja došlo ili ne. Da li je neko na sednici primetio ovu suptilnu razliku ostaće nepoznanica, pošto svedoka nije bilo, a na zapisnik sa sednice ćemo tradicionalno čekati makar dva meseca.
Imajući navedeno na umu, slobodno možemo zaključiti da DVT o zahtevu za zaštitu od nedozvoljenog uticaja koje su podnele Bojana Savović i Jasmina Paunović suštinski nije odlučivao. Odluke DVT-a o ovim zahtevima nema, dok se Poverenik odlučio za strategiju umirivanja javnosti kontradiktornim saopštenjem koje, kako je sudija Savo Đurđić odlično primetio, ne bi prošlo ni pisani ispit za studente prava.
Ono na čemu bi javnost u narednim danima trebalo da insistira je da DVT o zahtevima o kojima je reč odluči pred javnošću, u postupku koji je u skladu sa Zakonom o javnom tužilaštvu i Poslovnikom o radu DVT-a. Drugim rečima, potrebno je početi ispočetka, jer odluka o nedozvoljenom uticaju nije privatna stvar Poverenika Milana Tkalca, a ni Državnog veća tužilaca. Radi se o stvari koja se tiče svih građana Srbije koji – ako i to treba da napomenemo – kroz budžet finansiraju rad ovog organa i nemali mesečni prihod svakog njegovog člana.
Dok postupak ne bude sproveden u skladu sa utvrđenim pravilima, možemo samo da se pravimo da pravnu i moralnu bruku prikazanu 4. aprila nismo ni videli.
Autorka teksta je Sofija Mandić – aktivistkinja i pravnica iz Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS)
Tekst je prvobitno objavljen na Pešaniku.
Ostavite komentar