Foto: N1
Za proglašenje vanrednog stanja, bez dovoljno uverljivog razloga, iskorišćen je ustavni izuzetak. Umesto Narodne Skupštine, koja navodno nije mogla da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja su zajednički doneli Predsednik Republike, predsednica Skupštine i predsednica Vlade. Ovim činom zakonodavna vlast je suspendovana, a njenu funkciju su u preuzele dve „glave“ izvršne vlasti – predsednik i Vlada. Ovo se odnosi ne samo na sam čin proglašenja, već i na sve akte usvojene tokom vanrednog stanja, piše Sofija Mandić za Tužilačku reč.
To je omogućilo da Uredbe o ograničavanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda narednih nedelja usvaja Vlada, uz supotpis Predsednika, bez ikakve javne ili institucionalne diskusije. Naročito važne bi bile one diskusije koje bi uključile preispitivanje sadržine propisanih ograničenja. Ovo je potrebno naglasiti imajući u vidu da Ustav postavlja dozvoljene okvire ograničenja prava građana, koja ne mogu biti proizvoljna. Na isti način nedostajale su konsultacije o rešenjima novog režima rada pravosudnih organa.
Rad sudstva i tužilaštva tokom vanrednog stanja zato moramo posmatrati u širem kontekstu užurbanog i nejavnog donošenja izuzetno važnih odluka. Šta se u okolnostima suspenzije Narodne skupštine desilo sa trećom granom vlasti, sudstvom? A šta sa tužilaštvom, koje je blisko povezano sa sudstvom, a formalno je odgovorno upravo Narodnoj skupštini?
Normativni udar
Sudstvo i tužilaštvo su, institucionalno posmatrano, doživeli gotovo podjednaki potres kao i Narodna skupština. O ovome je, još tokom vanrednog stanja, bilo reči u malobrojnim medijima koji su analitički i kritički promatrali vanredno stanje. Vlada je dvema Uredbama direktno, temeljno i preko noći izmenila rad pravosuđa. To je učinjeno Uredbom o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine kao i Uredbom o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine.
Prvom Uredbom je na poseban način uređen prestanak toka rokova u svim postupcima koje sudovi, ali i tužilaštva mogu da vode u redovni okolnostima – parničnim, krivičnim, vanparničnim i izvršnim postupcima; u upravnom sporu, čak i postupcima pred Ustavnim sudom. Ne postoji trag o tome da su tužilaštvo i sudstvo u celosti, pa čak ni njihovi upravljački organi, Visoki savet sudstva (VSS) i Državno veće tužilaca (DVT), na bilo koji način konsultovani o srazmernosti, neophodnosti i dozvoljenosti potpuno izmenjenog režima rada pravosuđa. Posledica ovakve odluke su je bilo otkazivanje gotovo svih prethodno zakazenih suđenja od sredine marta do sredine maja 2020. godine. Drugom Uredbom je sudijama ostavljena mogućnost da procene da li je potrebno da okrivljeni u prvostepenom postpuku učestvuje putem video linka, suprotno uslovima propisanim Zakonikom o krivičnom postupku.
Režimi uspostavljeni Uredbama su bili diskutabilni ne samo u formalnom smislu, zbog isključivanja Narodne skupštine iz postupka usvajanja ovakvih odluka, već i u suštinskom smislu. Ustav dozvoljava ograničavanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda tokom vanrednog stanja, samo u obimu koji je neophodan ali uz izričito izuzimanje prava na pravično suđenje iz liste prava koja mogu biti organičena tokom vanrednog i ratnog stanja.
Uredba o rokovima, kao i Uredba o suđenjima putem video linka, nesumnjivo su dirnula u pravo na pravično suđenje, ali zvanične i adekvatne reakcije iz redova pravosudnih organa nije bilo. Pravosuđe je doživelo normativni udar ne samo direktno, dvema pomenutim Uredbama, već i posredno. Uredba o merama u vreme vanrednog stanja kojom su, između ostalog, ograničena prava građana na kretanje i okupljanje i rad državnih
organa, je nakon usvajanja izmenjena čak jedanaest puta (jednom do dva puta puta nedeljno tokom trajanja vanrednog stanja).
Uz normativnu neizvesnost o propisima koje treba primenjivati i koji su u stalnoj promeni, propisi Vlade, ali i nekih ministarstava su mogla i morala dovesti do diskusije pravosudnih organa o dozvoljenosti njihove primene. Uredbama Vlade i Naredbama ministarstva unutrašnjih poslova nisu samo ograničavana ljudska prava, već i propisivani novi prekršaji, suprotno kaznenim zakonima i Ustavu.
Uzmimo za dobar primer „normativnog udara“ Uredbu Vlade koja je u potpunosti zabranila kretanje migranata i tražilaca azila, zatvaranjem centara za azil i prihvatnih centara. Ovo rešenje je bilo sporno kako sa stanovišta srazmernosti ograničavanja prava dela populacije zbog zarazne bolesti; ustavne zabrane diskriminacije; ustavne garancije prava na kretanje koje se podjednako odnosi na državljane Srbije i na one koji to nisu; bilo je sporno i sa stanovišta garancija ustanovljenih Konvencijom o statusu izbeglica Ujedinjenih nacija, a koja je sastavni deo domaćeg prava. U konkretnom slučaju, zbog odluka koje je samostalno donela Vlada, a pravosuđe im se zvaničnim kanalima nije protivilo, postupak koji bi protivpravno zatvoreni tražilac azila ili migrant pokrenuo pred domaćim pravosudnim organima bi bio neizvestan sa najmanje dva stanovišta – mogućnosti pokretanja postupka tokom vanrednog stanja, kao i ishoda ovog postupka.
Iako sudstvo i tužilaštvo imaju pravo da neposredno primenjuju norme Ustava i međunarodnih ugovora koji su sastavni deo domaćeg pravnog poretka, praksa je pokazala da su tokom vanrednog stanja Uredbe i Naredbe izvršne vlasti bile praktično jedini izvor prava u donošenju pravosudnih odluka, naročito u prekršajnom postupku.
Privid redovnosti
Nedostatak reakcije pravosuđa na novonastalu situaciju u pravosuđu, ali i na status građana pogođenih drastičnim ograničenjima prava na kretanje i pravično suđenje, možemo dobro ilustrovati temama i brojem održanih sednica Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca tokom vanrednog stanja. Ova dva organa imaju ustavnu nadležnost očuvanja samostalnosti i nepristrasnosti od druge dve grane vlasti.
Ovde treba napomenuti da Uredbom Vlade o merama u vreme vanrednog stanja bilo onemogućeno okupljanje građana u zatvorenom prostoru, tako da ova zabrana odnosila čak i na funkcionisanje državnih organa. Izdavanje „posebnog odobrenja“ za okupljanje državnih organa, u koje spadaju i VSS i DVT, Uredba je prepustila odluci ministra unutrašnjih poslova. Ovo nas samo dodatno može uveriti u stepen uzurpacije svih spekata vlasti, koji je dosegao čak i zabranu okupljanja predstavnika ne samo zakonodavne, već i sudske vlasti.
Sasvim u skladu sa prethodno izloženim, tokom vanrednog stanja, Visoki savet sudstva nije održao nijednu sednicu, iako je u redovnim okolnostima sednica ovog organa održavana makar dva puta mesečno. VSS je održao sednicu neposredno pre proglašenja vanrednog stanja u martu, a narednu čak četiri meseca kasnije, u julu.
Na sednicama neposredno pre proglašenja varednog stanja se nije diskutovalo o mogućnosti proglašenja vanrednog stanja i potencijalnom uticaju ovakve odluke na pravosuđe. Slično se odnosi i na pet sednica VSS održanih od ukidanja vanrednog stanja do danas – među temama koje su bile na dnevnom redu Visokog saveta pretežu redovne teme poput predloga za izbor sudija na stalnu funkciju; odlučivanja o upućivanjima i premeštajima sudija; razmatranja popunjavanja slobodnih sudijskih mesta u sudovima, vrednovanju rada sudija i slično.
Tokom dve sednice održane nakon ukidanja vanrednog stanja u dnevnom redu možemo naći razmatranje epidemiološke situacije i njen uticaj na organizaciju pravosuđa. Međutim, ova pitanja se javljaju prekasno, daleko nakon ukidanja vanrednog stanja. Takođe, zapisnici sa sednica održanih nakon ukidanja vanrednog stanja nisu javno dostupni, pa ne možemo da saznamo da li su i na koji način pojedini članovi Visokog saveta diskutovali o radu pravosuđa tokom epidemije ili tokom vanrednog stanja, bez obzira na to što je ono već bilo okončano.
Nije moguće ustanoviti da li je Državno veća tužilaca tokom vanrednog stanja zakazivalo sednice ovog organa, jer se na internet prezentaciji ovog organa mogu pronaći samo informacije o sednicama održanim tokom prošle godine. Prema neformalnim informacijama, uprkos zahtevu određenog broja članova Veća, Republička javna tužiteljka je odbila sazivanje sednice DVT tokom vanrednog stanja.
Imajući navedeno u vidu, možemo zaključiti da je domaće pravosuđe tokom vanrednog stanja iznenadio snažan i nenajavljeni udar na način rada; stalna izmena uredbodavnih propisa sumnjivog sadržaja; očekivanje izvršne vlasti da joj se pravosuđe, baš kaoi zakonodavna vlast, tokom epidemije u potpunosti pokori – organizaciono i odlukama koje će donositi. Ovo očekivanje je zvanično opravdano vanrednom situacijom izazvanom širenjem zarazne bolesti, a suštinski je sprovedeno u uverenju da izvršna vlast ima samo argument više da u potpunosti preuzme upravljanje pravosuđem.
Sudstvo i tužilaštvo su ovaj eksperiment prebrodili bez ozbiljnijeg otpora i kritike – u prividu da vanrednog stanja nema i da su jedini poslovi koje treba sprovesti oni redovnog i tekućeg karaktera.
Ostavite komentar