Hitno postupanje kao pravni standard

Jul 24, 2024 CEPRIS

Foto:Eduin/Pixabay

Iako nije ništa manje bitno da se utvrdi da li je izborna kampanja finansirana na zakonit način i da se otklone sumnje u zloupotrebe javnih resursa od strane funkcionera, zakon ne propisuje rokove za postupanje Upravnog suda. Nepostojanje rokova postupanja za Upravni sud posebno apsurdnim čini to što su u Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti i Zakonu o sprečavanju korupcije postavljeni veoma kratki rokovi Agenciji za sprečavanje korupcije da odluči po prijavama o kršenju tih zakona tokom izborne kampanje. Jedini pravni lek koji stoji na raspolaganju nezadovoljnim podnosiocima prijava je upravni spor pred Upravnim sudom. 

U odsustvu izričito propisanih rokova za hitno postupanje u tom slučaju, podnosiocima prijava ostaje nada da će Upravni sud prepoznati razloge koji iziskuju hitnost postupanja u ovim predmetima, ali se to, makar za sada, nije dogodilo. 

Ovaj tekst se neće baviti presudama Upravnog suda, već aktom sudske uprave koji, po prirodi stvari, ne zauzima visoko mesto na rang listi najvažnijih sudskih akata. Razlog tome je činjenica da pomoću njega Upravni sud daje jedan potpuno novi smisao pravnom standardu “postupak je hitan”.

U januaru 2022. godine, tačnije u periodu kada su bili zakazani, ali ne i održani vanredni parlamentarni, predsednički i beogradski izbori u Srbiji, Transparentnost Srbija je vršiocu dužnosti predsednika Upravnog suda podnela pritužbu na rad tog suda zbog toga što su, do trenutka njenog podnošenja, sudskom odlukom okončana samo 3 od 14 upravnih sporova, koje je pokrenula u periodu od 2018-2022. godine.[1] Među preostalih 11 koji nisu bili okončani nalazili su se i oni pokrenuti tužbama protiv odluka Agencije za sprečavanje korupcije, donetih tokom izborne kampanje za parlamentarne izbore održane u 2020. godini. Glavni razlog za prigovor u vezi sa ovim predmetima bilo je to što bi njihovo zakonito i pravilno rešavanje moglo da ima veliki značaj za postupanje Agencije pred izbore koji su trebali da se održe u aprilu 2022. godine.

Iako bi bilo razumno očekivati da je to dovoljan razlog da se navedenim sporovima da prioritet u radu, odgovor koji je usledio, takva očekivanja je, ispostaviće se kasnije, nepovratno izneverio. Za takav ishod zaslužna su tri pravna shvatanja Upravnog suda.

Prvo jeste shvatanje o postupku po pritužbi na rad suda, naročito zakonom propisanih rokova za njeno rešavanje jer je u neposrednoj vezi sa predmetom pritužbe, ali nije i najvažnije. I tada važeći, kao i sadašnji propisi, predviđali su da je sud, tačnije predsednik suda, dužan da o osnovanosti pritužbe i preduzetim merama obavesti podnosioca pritužbe, sudiju na koga se pritužba odnosi, kao i predsednika neposredno višeg suda, u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe. Saglasno tome, svako postupanje suda u pomenutom roku smatralo bi se blagovremenim izvršavanjem zakonom propisanih obaveza. Suprotno tome, svako propuštanje da se to učini u navedenom roku predstavljalo bi kršenje zakona od strane samog suda. Nažalost, ne i prema shvatanju tadašnjeg vršioca dužnosti predsednika Upravnog suda koji je pojam blagovremenosti tumačio na jedan posve nov način, bez uporišta, čak i contra legem. Navedeno shvatanje jasno je izraženo u delu odgovora prema kome će vršilac dužnosti predsednika suda “u vezi navedenih predmeta odlučiti blagovremeno nakon okončanja predstojećih izbora u Republici Srbiji”. To praktično znači da se blagovremenost postupanja ima ceniti ne prema roku koji je propisan zakonom već prema okolnosti koju zakon uopšte ne pominje – nakon održanja izbora koje Upravni sud smatra svojevrsnom “višom silom”.

U tesnoj vezi sa njim je i drugo shvatanje Upravnog suda, ovoga puta o tome šta je hitnije – odlučiti o odlukama koje su donete tokom izbora koji su održani dve godine ranije ili o odlukama za koje se očekuje da će biti donete povodom izbora koji tek treba da se održe. Ni ovde, kao ni u prethodnom slučaju, Upravni sud nije imao dilemu. Nažalost, ni uporište u propisima niti jasnu argumentaciju. Umesto svega toga ponudio je svoje viđenje stvari – “zbog povećanog obima posla i kratkih rokova u kojima sud odlučuje u predmetima povodom postojećih … izbora, sud će u toku trajanja izbornog procesa prioritet dati rešavanju izbornih predmeta, jer su po svojoj prirodi naročito hitni i zahtevaju odlučivanje u veoma kratkom roku”. Imajući u vidu da su navedeni nerešeni upravni sporovi pokrenuti povodom izbora 2020. godine, pa samim tim predstavljaju izborne predmete, vidljivo je da sud ne daje jasne i odlučne činjenice zbog čega su oni drugačiji i manje vredni od drugih izbornih predmeta. Ukoliko se mislilo na činjenicu da ne postoje izričito propisani rokovi za okončanje upravnog spora pokrenutog protiv odluka Agencije za sprečavanje korupcije, izuzev opštih rokova od 15 dana od dana zaključenja rasprave za donošenje presude, odnosno 8 dana od dana utvrđivanja neke činjenice, a nakon završetka usmene rasprave, za razliku od rokova propisanih tzv. izbornim zakonodavstvom (npr. 72 časa od prijema žalbe protiv rešenja Republičke izborne komisije sa spisima) onda je obrazloženje vršioca dužnosti predsednika nedovoljno jasno i precizno. Čak i da jeste, to ne bi moglo da konvalidira činjenicu da se odučivanje u postojećim sporovima o pojavama koje su se već desile odlaže zbog odlučivanja u eventualnim sporovima o pojavama koje će se desiti tek dva meseca kasnije. Tu nasuprot javno i unapred poznatih rokova koji, kako Upravni sud pravilno zaključuje, “zahtevaju odlučivanje u veoma kratkom roku” stoji nepoznanica kako je sud došao do zaključka da “postoji povećani obim posla”. I to ne kao kondicional npr. da će predstojeći izbori i očekivani broj tužbi dovesti do povećanog obima posla već kao zatečeno stanje – događaji koji će se tek desiti u budućnosti već imaju retroaktivno dejstvo jer su i pre svog nastanka doveli do povećanog obima posla.

U skladu sa izrekom “svako vreme ima svoje breme” nešto manje od dve godine kasnije, tačnije u vreme kada su zakazani, ali ne i održani vanredni parlamentarni i lokalni izbori u određenom broju lokalnih samouprava 2023. godine, navedeni nerešeni upravni sporovi su zvezde čiji sjaj polako počinje da tamni. I to, prema shvatanju novog predsednika Upravnog suda, sasvim zasluženo. U odgovoru na ponovljenu pritužbu[2] iz novembra 2023. godine ističe se da oni “ne nose oznaku “naročito hitno” ili “hitno”, kao i da je tokom 2022. godine i tokom prvih 6 meseci 2023. godine Upravni sud postupao po predmetima republičkog referenduma i zaštite izbornog prava kao “naročito hitnim” predmetima, koji su zbog svoje prirode i složenosti zahtevali odlučivanje u veoma kratkim rokovima, 24-časovnu pripravnost i prekovremeni rad sudija i zaposlenih u sudu, …. to  nisu do sada postojali uslovi da se … odobri prekoredno postupanje.” Posmatran kroz prizmu prava na pristup pravdi ovaj odgovor znači: 1. da sporovi započeti 2020. godine nisu stigli na red za odlučivanje ni u 2023. godini jer je odobrenje za prekoredno postupanje jedini način za njihovo rešavanje; 2. da su zbog neke svoje, tužiocima nepoznate lične osobine, diskriminisani jer ni tada kao ni sada ne zavređuju 24-časovnu pripravnost i prekovremeni rad sudija. Takvi kakvi su, nedorasli za odlučivanje, a već ostareli, obuhvaćeni su, kako sud navodi, “Programom rešavanja starih predmeta za 2023. godinu… zbog čega su sudijama izvestiocima za ove predmete upućene požurnice u cilju ubrzanja i okončanja postupaka“!

Imajući u vidu datum izjašnjenja (kraj novembra 2023. godine), kao i ono što predviđa pomenuti program, očigledno je da sud ove predmete smatra predmetima iz poslednje grupe “koji imaju datum inicijalnog akta od 01.01.2020. do 31.12.2020. godine i čine 24,89% u odnosu na predviđeni broj predmeta starijih od tri godine”[3]koji treba da se reše “do 31.12.2023. godine”[4]. Ako je suditi prema onome što Program predviđa npr. sastajanje tima za rešavanje starih predmeta sa sudijama kojima su oni dodeljeni u rad, diskutovanje o njima i davanje preporuka u vezi koraka koji se mogu preduzeti u cilju njihovog bržeg rešavanja (ali ne i upućivanje požurnica) biće to još jedno u nizu izneverenih očekivanja.

---

Autor teksta je Robert A. Sepi – advokat, pravni savetnik Transparentnosti Srbije