Kako mediji i građani mogu da pomognu u krivičnim postupcima vezano za decu i maloletnike?

Avgust 31, 2024 CEPRIS

Foto:Counselling/Pixabay

Iako kršenje pravila o izveštavanju u takvim situacijama potpada, između ostalog, pod nadležnost Regulatornog tela za elektronske medije (REM), a otkrivanje informacija iz istrage predstavlja krivično delo[1], pitanje je kako mediji mogu da pomognu u situacijama kada je potrebna mobilizacija javnosti radi otkrivanja krivičnih dela koji se tiču dece i maloletnika?

Mediji i građani na terenu

Ključna uloga medija se upravo vidi i u mobilisanju javnosti da pomognu nadležnim organima da se na vreme spreče tj. otkriju krivična dela gde postoji širok krug maloletnih žrtvi kao što je u slučaju trgovine ljudima, nestanku tj. kidnapovanjima itd. Ključna spona koja u tom trenutku postoji između građana i medija može da pomogne istrazi ako se uradi na način koji je ne ugrožava.

S obzirom da u trenutku kada se te situacije dešavaju novinari nemaju složene zakonske procedure koje imaju nadležni organi (kao što su policija/javno tužilaštvo tj. sud) oni će brže doći do informacija na terenu tj. do samih građana. Dakle, kako mediji da “ispričaju” priču svedoka (koji je video šta se desilo) ili čak i žrtve (da bi se ohrabrile da prijave to krivično delo), a da se ne ugrozi istraga?

Iako osetljiva tema, postoji način na koji deca i maloletnici mogu da daju izjavu medijima, a da se ne ugrozi istraga i zadovolji interesovanje javnosti za određeni slučaj, što svakako treba raditi u koordinaciji sa policijom i javnim tužilaštvom. Ovo može da ima i preventivnu ulogu koja se ogleda u podizanju nivoa svesti građana o situacijama gde najveće žrtve upravo mogu biti deca i maloletnici.

Zakonski okvir

Ono što treba da znamo sa zakonske strane je da su maloletnici lica od 14 do 17 godina starosti dok su deca lica koja još uvek nisu napunila 14 godina. Zakon[2] ih prepoznaje kao osobe sa kojima treba posebno osetljivo postupati. Njihov status je dvojak – kao žrtva i kao okrivljeni. U zavisnosti od tog statusa će imati i svoja prava. Ono što možemo odmah da izdvojimo kao značajno je da se maloletne žrtve najviše dva puta saslušavaju od strane policije/javnog tužilaštva, da su odvojene od okrivljenog tokom celog postupka (prekinuto je sa lošom praksom suočavanja žrtve i okrivljenog) i da im je omogućen status posebno osetljivog svedoka. S druge strane maloletni okrivljeni isto tako imaju prava koja su specifična (i različita od onih koje imaju punoletna lica), a to je da ne mogu biti zadržani u policiji i da im se samo izuzetno izriče kazna maloletnog zatvora.

Imajući to u vidu, a sa aspekta onoga o čemu će mediji morati odmah da vode računa, kada izveštavaju o konkretnom slučaju koji interesuje javnost, je da ne otkrivaju identitet deteta tj. maloletne žrtve i maloletnog okrivljenog. Ovo važi ne samo u direktnom smislu kao što je prikazivanje fotografije i/ili puno ime i prezime već i u posrednom – kada bi objavljivanje bilo kog odredivog/specifičnog podatka moglo da ukaže tj. da se zaključi o kom detetu tj. maloletniku je reč, na primer gde živi, u koju školu ide i ko su mu roditelji. Ovo važi i za građane koji su sticajem okolnosti došli do te informacije. Takođe, pored generalnog pravila da predistražni i istražni postupak nisu dostupni javnosti, sam zakon faktički nije ostavio mogućnost ni za izveštavanje iz sudnice jer je po pravilu suđenje zatvoreno za javnost i samo po odobrenju može da se objavi deo informacija iz postupka tj. presude.

Ovakva postavka stvari, čak i kada je suđenje gotovo, ne ostavlja puno toga o čemu mediji mogu da izveštavaju, a da se “zadovolji” znatiželja javnosti. Upravo zbog toga u medijima dolazi do najveće štete po decu i maloletnike koja nastaje kao posledica nekoliko stvari – radoznalosti javnosti, trke za tiražem, ali nekada i iz iskrene želje građana da pomognu.

Ključni principi i smernice

Međutim, prepoznavajući tu ključnu ulogu medija UNICEF [3] je ipak izdvojio nekoliko ključnih principa i smernica koje treba poštovati da bi se deca zaštitila, što je u skladu sa našim zakonima, i primenjivo je i na maloletnike. Iako njima treba da vladaju novinari, tj. da ih poštuju medijske kuće, u eri interneta i društvenih mreža korisno je da ih znaju i sami građani pogotovo ako žele da pomognu u trenucima kada se na terenu traga za informacijama u slučajevima za koje postoji veliko interesovanje javnosti.

Ono što je građanima bitno da znaju, kao neko ko u tim situacijama može da se nađe u svojevrsnoj ulozi da bude “spona” između dece (tj. maloletnika) i medija je da njihovo dostojanstvo i prava moraju da se poštuju u svim okolnostima. Da prilikom intervjuisanja (i izveštavanja) treba da se obrati posebna pažnja na privatnost i poverljivost, da se uzme u obzir njihovo mišljenje i da im se da mogućnost da učestvuju u odlukama koje se na njih odnose, ali i da budu zaštićeni od štete i odmazde. Kada se uzima izjava ona treba da  bude u skladu sa njihovim uzrastom i zrelošću. Jako je važno da se priča ili slika ne objavljuje ako bi mogla da ugrozi dete tj. maloletnika, njegovu braću i sestre ili vršnjake, čak i kada su njihovi identiteti promenjeni, zamagljeni ili nekorišćeni. Dakle, u svakoj konkretnoj situaciji treba razmišljati o tome šta je u najboljem interesu deteta tj. maloletnika te i sami građani ne bi trebali da odaju ove informacije za medije, pogotovo ako je istraga u toku.

U situacijama u kojima sticajem okolnosti i brzine pod kojom se određeni slučaj razvija na terenu novinari preko građana dođu do informacija da je dete tj. maloletnik bilo svedok, žrtva nekog događaja ili čak osumnjičeni, isto ne sme da da bilo kakvu izjavu bez prisustva roditelja ili staratelja i/ili njihove dozvole. Takođe, čak i kada se intervjuiše sa njihovom dozvolom treba da bude ograničen broj ljudi koji će tome prisutvovati. Snimanje se radi sa pažljivim izborom vizuelne ili audio pozadine sa kojom dete (tj. maloletnik) neće biti na bilo koji način ugroženo. Korisno je tom prilikom snimati neku opštu lokaciju koja ne sadrži neke lične elemente ili pokazatelje da bi moglo da se zaključi o kom detetu ili maloletniku je reč čak i kada je njihov identitet vizuelno i audio prikriven. Svi učesnici moraju da razumeju da date izjave mogu da se prošire lokalno i globalno. Ovo važi i za građane pogotovo u smislu da na primer ne pokazuju gde neko živi, ide u školu, kafić ili na trening.

Treba izbegavati opis koji dete tj. maloletnika izlaže bilo kakvim negativnim posledicama, ali i netačnom kontekstu za njihovu priču ili sliku. Zbog toga uvek treba potvrditi tačnost onoga što dete ima da kaže, najbolje sa drugom decom ili odraslom osobom. Tu upravo najviše dolaze do izražaja građani koji ih poznaju i izjave koje mogu da daju za medije.

I na kraju, u određenim slučajevima, korišćenje identiteta deteta tj. maloletnika (njihovog imena i/ili prepoznatljive slike) je u najboljem interesu deteta kao što je to u slučajevima kidnapovanja tj. nestanka ili u slučajevima kada dete samo stupi u kontakt sa novinarem da bi ispričalo svoju priču i potrebna mu je zaštita nadležnih organa. Međutim, čak i tada ono i dalje mora biti zaštićeno od toga da mu se na bilo koji način naudi i podržano u slučaju bilo kakve stigmatizacije ili odmazde. 

Autorka teksta je Nina Nicović – advokatica