Foto: NIN/Nemanja Jovanović
Izbori za najviša pravosudna tela odavno podsećaju na sve druge izbore u ovdašnjem društvu. Većina elemenata prepoznatljivog tranzicionog folklora je tu. Tako smo već godinama svedoci organizovanih pritisaka na glasače, favorizovanja podobnih kandidata, zakulisnih lobiranja, povlačenja u korist dogovorenih imena, neravnopravnih uslova u kampanji i slično. Može se zato reći da, paradoksalno, barem kada je o izborima reč, pravosuđe deli sudbinu naroda.
Zašto su onda rezultati nedavno održanih izbora za predstavnike u Visokom savetu sudstva i tradicionalno skeptičnog pisca ovih redova naveli na to da, nakon dugo vremena, izrazi dozu umerenog optimizma? Da li sam i ja sa godinama postao naivniji, ili sam se, kako se takođe može čuti zbog pozitivnog tona, i sam konačno prodao? O čemu je zapravo reč?
Кao možda nijedni ranije, ovi izbori su predstavljali svojevrsni plebiscit sudija i tužilaca o tome kakvu budućnost pravosuđu žele. Pred nama je dugo najavljivana Ustavna reforma. Iskustva iz prošlosti govore da su naročito reforme koje obuhvataju promenu najvišeg pravnog akta, uvek zgodna prilika i za pravosudne političke čistke. Imajući na umu sve ono što se moglo čuti za vreme „ustavne debate“, i ovakvom tihom i uplašenom pravosuđu postalo je jasno da je ovo možda poslednja prilika na putu ka još jednom purgatorijumu. Barem onaj deo tela na čiji je izbor moguće uticati bilo je stoga važno popuniti koliko-toliko nezavisnim ljudima koji neće ponovo odlučivati na osnovu unapred dostavljenih spiskova i karakteristika tajnih službi.
Zato su, zaokružujući neko od imena, glasači ovog puta pred sobom imali prilično jasan izbor: opstanak ili konačna kapitulacija. Drugim rečima, odlučivali su o tome da li će ih, u možda najneizvesnijem periodu nakon zloglasnog reizbora, predstavljati autentični ljudi, kolege kojima veruju, ili će o njihovim karijerama, ugledu, pa i životima odlučivati ljudi sklepani u agitpropovskim kancelarijama GONGO udruženja, čija imena preko kafanskog ovala mrmljaju upregnuti predsednici sudova i partijski komesari. Bila je to, zapravo, borba protiv planiranog „blickriga” – okupacije pravosuđa od strane organizacija osnovanih s prevashodnim ciljem ućutkivanja, i poslednjih disonantnih tonova u (ma kako čudno delovalo) poslednjoj instituciji srpskog društva koja još uvek nije sasvim pokorena.
Tu dolazimo i do razloga iskazanog umerenog optimizma. Na nedavno okončanim izborima za Visoki savet sudstva bilo je moguće uočiti najmanje jednu izbornu bazu u kojoj je kandidatkinja GONGO udruženja, u koju je silno ulagano i koja je unapred bila viđena za člana novog saziva, u direktnom odmeravanju snaga izgubila od autentične, nezavisne sudijske konkurentkinje. Кada se to najmanje očekivalo, sudije su iznenadile! Svesne da im je to možda poslednja prilika da, pre nego što o njima odluče drugi, same donesu odluku, odbile su poslušnost! Nije bogzna šta, reći će mnogi. Nije, potvrdiću i sam, međutim…
O tome u kojoj meri je ovakav ishod neočekivan i u kojoj meri predstavlja presedan možda najbolje svedoči podatak da je, prema izveštajima posmatrača, pomenuta GONGO kandidatkinja, poput zvezde TV sapunice, na biračko mesto došla u pratnji fotografa [sic] kako bi, valjda, ovekovečila istorijsku pobedu „novih pravosudnih snaga”! Ako za trenutak ostavimo po strani bizarnost ovakvog postupka pretendenta na jedno od najuglednijih mesta u pravosuđu, shvatićemo da pomenuti gest na prvom mestu svedoči u prilog početne premise. Posle dugo vremena, ishod glasanja za članove VSS nije u potpunosti mogao biti namešten.
I u drugim izbornim bazama bilo je pozitivnih vesti. Primera radi, izabrana je predsednica najstarijeg autentičnog društva sudija, što je u uslovima u kojima je i protiv ovog udruženja povremeno vođena tabloidna hajka, takođe rezultat vredan pažnje. Da li je bilo i drugačijih, otrežnjujućih rezultata? Svakako da jeste. Bilo je, tako, i već viđenog odustajanja kandidata u poslednjem trenutku i njihovog kasnijeg ekspresnog karijernog napredovanja, bilo je i pobednika čija su opredeljenja vis a vis nezavisnosti sudstva i dalje upitna, bilo je i onih koji su pobedili nakon lobiranja preko već pomenutog kafanskog ovala… Uz sve to, teško je ne primetiti i to da su programi kandidata i dalje nedopustivo tanki i prepuni opštih mesta, baš kao što je i prilično bleda prepoznatljivost onih koji se kandiduju.
Ali, pozitivnim iznenađenjima, baš kao i poklonima, ne valja gledati u zube! U pravosuđu kakvo imamo, i ovi mali koraci su oni od sedam milja, možda ponajviše zato što na njih niko ozbiljan više ni ne računa. Da me je pre mesec dana neko pitao da li je moguće da kandidat na koga se izvršna vlast kladi na ovim izborima izgubi, uz gorki osmeh bih odmahnuo glavom, odlazeći da i sam uplatim sigurni tiket. Srećan sam što bih ovog puta pogrešio.
Da li će ovo iznenađenje promeniti igru? Da li će pravosuđe sada postati slobodnije i nezavisnije? Odgovor je, nažalost, odrečan. Uprkos ovim izborima, za to će biti potrebno mnogo više od nekoliko neočekivanih rezultata. Uz to, uveren sam da će ovdašnji pravosudni dreseri brzo konsolidovati redove, i da će gubitke u ovom izvlačenju hitro nadomestiti novim političko-kadrovskim kalkulacijama.
Pa ipak, u moru loših vesti, i ova umereno ohrabrujuća svima kojima je do pravosuđa stalo daje za pravo da, nakon mnogo vremena, makar samo nazdrave. Pravo na zadovoljstvo pruža uverenje da, iako stidljivo, u pravosuđu ponovo uspostavljamo zaboravljene crvene linije – granice trpljenja, ćutanja i sramote preko kojih sudije ne prelaze. A za početak dugo čekane pobune protiv političkog porobljavanja ove grane vlasti, u postojećim okolnostima, ni to nije za potcenjivanje.
Ostavite komentar