Može li sud da bude efektivniji i efikasniji?

Za efektivniji i efikasniji rad suda je od presudnog značaja upravljanje sudskim, odnosno pravosudnim sistemom, a u okviru istog upravljanje učinkom koje predstavlja postupak kojim se uspostavlja zajedničko razumevanje onoga što treba postići na nivou organizacije radi postizanja ciljeva zbog kojih sistem postoji. Učinak je posledica sposobnosti, znanja, motivacije zaposlenih, sadejstva i saradnje sa drugim subjektima čije delovanje je od značaja za rad sudskog sistema, radnih procesa i resursa (ljudstvo, vreme, prostor, materijalno-finansijska sredstva i sl.). Prema važećim propisima upravljanje sudskim sistemom je podeljeno između Visokog saveta sudstva, ministarstva nadležnog za pravosuđe i predsednika sudova. Da li činjenica razvoja društva i njegovi zahtevi nameću potrebu promene pristupa upravljanju sudovima? Sa kakvim preprekama i ograničenjima se susreće predsednik suda u svom radu? Možemo li primeniti određena iskustva menadžerskog upravljanja i ista prilagoditi sudskom sistemu?

Od čega zavisi učinak suda

Kako je već naznačeno, učinak suda je rezultat velikog broja faktora, ali pre svega zavisi od broja sudija, brzine popunjavanja upražnjenih sudijskih mesta, kvaliteta rada sudija, od broja sudskog osoblja i kavaliteta njihovog rada, prostornih i tehničkih kapaciteta suda.

Broj sudija za svaki sud određuje Visoki savet sudstva, s tim što se potreban broj sudija preispituje na  pet godina, a može i pre isteka pet godina po sopstvenoj inicijativi ili na predlog predsednika suda, neposredno višeg suda, Vrhovnog kasacionog suda ili ministra nadležnog za pravosuđe na osnovu godišnjeg priliva predmeta.[1]

Кriterijumi na osnovu kojih Visoki savet sudstva određuje broj sudija u formalnom smislu nisu menjani od 2006. godine.[2], iako je došlo do promena zakona koji uređuju organizaciju i nadležnost sudova, a nije sasvim jasno da li se Visoki savet sudstva 2013. godine, prilikom poslednje reorganizacije sudova, kao ni kasnijim odlukama o promeni broja sudija u sudovima, rukovodio ni ovim, prevaziđenim kriterijumima, prilikom utvrđivanja broja sudija po sudovima. Jedan od kriterijuma je svakako godišnji priliv predmeta (kako to određuje zakon), ali ne i dovoljan, jer su za određivanje broja sudija od značaja i drugi kriterijumi (npr. veličina i struktura teritorije na kojoj se prostire stvarna i mesna nadležnost suda kao i broj stanovnika koji se nalaze pod nadležnošću tog suda, da li postoje i koliki su zaostaci u rešavanju predmeta, struktura predmeta, starosna struktura sudija, da li sud ima sudsku jedinicu, da li postoji nadležnost suda na auto-putu i sl.).

Za pravilno određivanje broja sudija u svakom pojedinačnom sudu neophodno je ustanoviti jasne kriterijume koji bi bili javno objavljeni.

Neophodna je blagovremena reakcija Visokog saveta sudstva u slučajevima kada treba popuniti upražnjena sudijska mesta, jer je postupak izbora sudija složen i ponekad predugo traje, što se takođe odražava na učinak suda.

Predsednik suda osim obrazloženog zahteva upućenog Visokom savetu sudstva, nema mogućnosti da utiče na broj sudija, kao ni na blagovremeno popunjavanje upražnjenih sudijskih mesta, a na zahteve upućene Visokom savetu sudstva za raspisivanje oglasa za upražnjena sudijska mesta ili promenu Odluke o broju sudija ne dobija čak ni neobrazložene odgovore.

Na izbor sudija između prijavljenih kandidata predsednik suda može da utiče samo svojim izjašnjenjem (glasom) na sednici svih sudija suda u kome kanditat radi, a kvalitet rada sudije zavisi isključivo od samog sudije, ukoliko mu je od strane uprave suda omogućena adekvatna tehnička podrška.

Broj sudskog osoblja određuje predsednik suda aktom o sistematizaciji u skladu sa kadrovskim planom, a merila za određivanje broja sudskog osoblja utvrđuje ministar nadležan za poslove pravosuđa.[3]

Prema Pravilniku iz 2009. godine[4] potreban broj sudskog osoblja određuje se prema broju sudija.

Dakle, nejasno je po kojim kriterijumima je određen broj sudija, a na osnovu tako određenog broja sudija, određuje se broj zaposlenih u sudu, što dovodi do neravnomerne raspodele kadrova u odnosu na potrebe posla po pojedinačnim sudovima.

Na učinak suda, pored broja sudskog osoblja, utiče i odgovarajuća kvalifikaciona struktura odnosno sistematizovana radna mesta, koja podrazumevaju sva potrebna mesta za sudsku upravu (administrativno-tehničkog sekretara, sekretara suda, šefa računovodstva, informatičara, referenta za izvršenje krivičnih sankcija, upravitelja pisarnice). Određeni broj sudova, posebno u unutrašnjosti, nema sistematizovana sva navedena mesta, tako da  jedan izvršilac obavlja više poslova, npr. zapisničar predsednika suda obavlja i poslove administrativno-tehničkog sekretara, sekretar suda poslove upravitelja pisarnice, poslove šefa računovodstva obavlja finansijski referent ili se određeni broj dana upućuje šef računovodstva iz drugog suda, a takođe se u nekim slučajevima informatičar pozajmljuje po potrebi iz drugog suda. Sve to otežava rad sudske uprave i predsednika suda i umanjuje njihovu efikasnosti, a time i učinak suda.

Iz navedenog proističe da predsednik suda ne može da utiče ni na broj ni strukturu sudskog osoblja u sudu kojim rukovodi, jer se prilikom donošenja akta o sistematizaciji mora pridržavati broja koji je određen od strane Vlade ili ministra, ograničen je i postojećom strukturom zaposlenih, a na Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta saglasnost daje ministarstvo nadležano za pravosuđe.[5]

Predsednik suda ne može da utiče ni na potrebu i vrstu obuke sudija i zaposlenih jer je to u nadležnosti Pravosudne akademije.[6]

Obezbeđivanje prostornih i tehničkih kapaciteta suda zavisi od budžetskih sredstva koja su odobrena svakom pojedinačnom sudu, a predlaganje dela budžeta za rad sudova za tekuće rashode, osim rashoda za sudsko osoblje i održavanje opreme i objekata, kao i raspodela ovih sredstava je u nadležnosti Visokog saveta sudstva, a u nadležnosti mistarstva nadležnog za pravosuđe je predlaganje dela budžeta za rashode za sudsko osoblje i za održavanje opreme i objekata, kao i raspodela ovih sredstava, predlaganje dela budžeta za investicije, projekte i druge programe za rad pravosudnih organa; staranje o smeštajnim uslovima, opremanju i obezbeđenju sudova; uređenje i razvoj pravosudnog informacionog sistema; razvoj i sprovođenje kapitalnih projekata i drugih programa za pravosudne organe.[7]

Uloga predsednika suda u ovom domenu je da godišnje sačini predlog finansijskog plan i plana investicija, ali njihovo odobravanje zavisi od organa pravosudne uprave.

Zaključak je da su formalna ovlašćenja predsednika suda prilično ograničena i da svoju  funkciju može uspešno obaviti samo uz značajnu podršku kolektiva kojim rukovodi i organa pravosudne uprave.

Šta se može popraviti?

Moguće je promenama zakona i podzakonskih akata delimično popraviti postojeće stanje tako što bi se:

• utvrdili novi kriterijumi za određivanje broja sudija u sudovima koji bi odgovarali postojećoj organizaciji sudstva i koji bi bili javno objavljeni, a odluke Visokog saveta sudstva prilikom donošenja odluke o broju sudija bile obrazložene;
• zakonom obavezao Visoki savet sudstva da svake godine utvrdi plan popunjavanja sudijskih mesta za naredne dve godine i odredio rok u kome mora okončati postupak izbora sudija od momenta objavljivanja oglasa, kao i obaveza da obrazloži odluku o izboru određenog kandidata na sudijsku funkciju i u odnosu na druge kandidate koji su se javili na oglas, a nisu izabrani;
• utvrdili adekvatni kriterijumi i mehanizmi za raspodelu finansijskih i ljudskih resursa između sudova, koji bi bili jednako dostupni svim sudovima i javno objavljeni;
• ostvarila formalna institucionalna saradnja između predsednika sudova i Visokog saveta sudstva i ministarstva nadležnog za pravosuđe, između ostalog obavezom povremenog održavanja zajedničkih sastanaka, a najmanje na nivou obaveze organa koji vrše poslove pravosudne uprave da odgovore na obrazložene zahteve predsednika sudova;
• obezbedila adekvatna obuka sudskog osoblja kojom će se obezbediti veza između individualnog angažovanja i organizacionih ciljeva, a koja bi podrazumevala jačanje kompetentnosti, veština i kodeksa ponašanja.

Na ovaj način bi se omogućio delotvorniji rad svakog suda pojedinačno, a time podiglo poverenje javnosti u sudijsku profesiju.