Zašto je bitno da sud zaštiti uzbunjivača?

Uzbunjivač, to je ona misteriozna osoba koja krade tajne, cinkari i nonšalantno zviždi, zar ne? Nema mnogo opisa koji su tako daleko od istine. Uzbunjivači, iako im sam naziv ne čini uslugu i ponekad unosi zabunu, imaju veoma važnu i osetljvu ulogu u svakom društvu koje radi na uspostavljanju kulture transparentnosti i odgovornosti. Ali ko su oni i zašto imaju tako važnu ulogu? Uzbunjivači su hrabri pojedinci i pojedinke koji iz etičkih ili moralnih razloga, najčešće svesni okolnosti i rizika po sopstvene karijere, u interesu javnosti istupaju i govore o neetičkim, nemoralnim i nezakonitim delanjima. Oni vrše uzbunjivanje bez kojeg bi se mnoštvo nedela nastavljalo, zaštićeni debelim velom neznanja satkanim od korupcije.Pravna zaštita uzbunjivača na papiru postoji i teoretski njima ne bi smelo ništa loše da se desi. Međutim, uzbunjivači se u praksi susreću sa čitavim nizom poteškoća i prepreka – jer onima koji su na višim pozicijama nije u interesu da se saznanja o njihovim nezakonitim poslovima dalje dele, a naročito ne javnosti. Uzbunjivači tako trpe pretnje, uznemiravanja, sprečavanje uzbunjivanja, ugrožavanje prava iz radnog odnosa, premeštanje na niže pozicije, sprečavanje stručnog usavršavanja, kao i smanjivanje plate ili otkaz umesto nagrade! Kako onda da se uzbunjivač zaštiti?

Postoje tri vrste uzbunjivanja: 1) unutrašnje; 2) spoljašnje; i 3) uzbunjivanje javnosti. Kod unutrašnjeg uzbunjivanja postoji obaveza da se informacija otkrije poslodavcu, koji je dužan da u roku od 15 dana preduzme mere iz svoje nadležnosti da bi obustavio štetnu radnju o kojoj je informisan, štiteći prava i identitet uzbunjivača. Spoljašnje uzbunjivanje takođe započinje dostavljanjem informacije, ovaj put ovlašćenom organu, koji takođe ima rok od 15 dana da postupi. Ako je u pitanju informacija o nekoj od zaposlenih osoba, treba se obratiti rukovodiocu organa. Ako je u pitanju informacija o samom rukovodiocu organa, treba se obratiti rukovodiocu neposredno višeg organa. I, konačno, uzbunjivanje javnosti stupa na scenu, bar kako Zakon[1] kaže, bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa onda kada postoji “neposredna opasnost po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza”.

U redu, osoba je u javnom interesu izvršila uzbunjivanje i time na sebe navukla bes onih koji su odgovorni za kršenje propisa ili ljudskih prava. Šta dalje? Ukoliko je preduzeta bilo kakva štetna radnja prema uzbunjivaču, on(a) ima pravo na sudsku zaštitu podnošenjem tužbe za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem, a čitav postupak je hitan. Kako sud “deli pravdu” i odlučuje o sudbinama ljudi, on mora da zaštiti uzbunjivače zbog njihove važne uloge za demokratsko društvo i zbog njihove vrlo ranjive pozicije. Naročito kada se mnoge poluge moći (ekonomske, političke, fizičke – nastavite niz), urote protiv jedne hrabre žene ili muškarca kojima su moralni ideali iznad prostih i prolaznih lagodnosti. Međutim, u društvu koje još uvek radi na svojoj transparentnosti, borbi protiv korupcije, vladavini prava i prihvatanju kulture uzbunjivanja, može se desiti da uzbunjivači ne budu zaštićeni ni pred sudom!

Šta ako domaća  zaštita nije dovoljno dobra?

Uzbunjivanje je po svojoj prirodi usko vezano sa slobodom izražavanja, a u domenu slobode izražavanja je međunarodno pravo ljudskih prava razvilo značajne standarde poštovanja i zaštite ove slobode. Važeći standardi međunarodnog prava ljudskih prava su, prema Ustavu Srbije, obavezan izvor za tumačenje odredaba o ljudskim pravima. Tako je i Evropski sud za ljudska prava kroz svoju praksu uspostavio standarde za zaštitu uzbunjivača. Da bi uzbunjivač uživao zaštitu člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, a ako se direktno obratio javnosti umesto (potencijalno korumpiranim pa tako i neefikasnim i nedelotvornim) nadređenima, objavljivanje poverljivih informacija treba da ispuni nekoliko uslova: da nema drugih (diskretnijih) mehanizama za uzbunjivanje ili da su ti mehanizmi neefikasni, da je u meri u kojoj to dozvoljavaju okolnosti slučaja uzbunjivač proverio da li su informacije koje objavljuje pouzdane i tačne (verodostojne), da postoji javni interes da se informacija sazna bez obzira na to da li postoji pravna obaveza čuvanja tajne, da interes javnosti da zna nadmašuje štetu koja može nastati zbog njenog objavljivanja, kao i da uzbunjivač postupa u dobroj veri.

Uzbunjivači treba da se osećaju slobodnim da otkrivaju sve loše stvari, kršenja propisa i ljudskih prava, kao i sve malverzacije i opasnosti po život, zdravlje, životnu sredinu… lista je neiscrpna kada se radi o javnom interesu. Država je dužna da stvori klimu u kojoj se uzbunjivači osećaju sigurno i zaštićeno. To je klima u kojoj će pravda biti zadovoljena pred domaćim sudovima, bez potrebe da se traži međunarodna zaštita. Promovisanjem kulture uzbunjivanja stajemo na put korupciji koja košta sve građane, kao i nedelima koja mogu sve da nas ugroze.

Autor teksta je Goran Sandić – saradnik Beogradskog centra za ljudska prava