Ustavna defanziva

Ministarka pravde Nela Kuburović nas je nedavno obavestila da će izmene Ustava koje se odnose na položaj pravosuđa biti zadatak novog saziva Narodne skupštine. Ovo obaveštenje je došlo gotovo usput – iako su ustavne promene i garancija njihovog brzog sprovođenja u fokusu ministarstva već najmanje pet godina.

Gde su i zašto nestala obećanja da će ove promene biti sprovedene prvo do kraja 2017, zatim 2018, pa 2019. godine? Gde su se izgubile druge ministarkine tvrdnje – poput one da je tekst ustavnih izmena ministarstva konačan, usklađen sa međunarodnim standardima i mišljenjem Venecijanske komisije, zbog ćega neće biti novih ustavnih rešenja, kao ni javne rasprave.

Kuburović je promenila ton do neprepoznatljivosti. Ukazuje da su izmene Ustava u isključivoj nadležnosti Skupštine, da narodni poslanici prvo moraju dvotrećinskom većinom da izglasaju da li uopšte žele da se Ustav menja u delu koji se odnosi na pravosuđe, da zatim Skupština treba da sprovede javne konsultacije, i da će zatim Odbor za ustavna pitanja sačiniti konačan tekst izmena, posle čega o njemu ponovo treba da se izjasne poslanici.

Ministarka je nekako prevalila i da je cilj budućih izmena Ustava jačanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva isključivanjem Narodne skupštine i Vlade iz postupka izbora sudija i tužilaca (dodala je ovde i sasvim nepotrebnu opasku da izvršna vlast ne utiče na pravosuđe – ali verovatno ne možemo očekivati blanko priznanje tog pritiska). Dobro se sećamo da je Kuburović do skoro tvrdila da je osnovni razlog izmena povećanje odgovornosti pravosuđa, naročito kroz disciplinsku odgovornost sudija.

Stručna javnost već tri godine gotovo neprekidno ukazuje na sve pomenute činjenice. Pre svega da ministarstvo ni u jednom trenutku nije imalo mandat da izrađuje ustavni tekst (do sada je izradilo pet njegovih verzija, sve nepoznatih autora). Podsećali smo da je u postojeći pravosudni sistem ugrađena mogućnost uticaja izvršne vlasti na sudove, a naročito tužilaštvo. Takođe smo predočili da do danas poslanici nisu doneli prvu i ključnu odluku – da Ustav bude promenjen. Skretali smo pažnju na obavezu izrade teksta u Narodnoj skupštini i potrebu da on bude javno raspravljen. Zbog toga je stručna javnost, a u njoj naročito sudije i tužioci, bila izložena stalnim verbalnim napadima, diskreditaciji, a pojedinci i pretnjama.

Da li je ministarka u međuvremenu doživela prosvetljenje ili se odlaganje promena Ustava za drugu polovinu 2020. godine (ako uzmemo rokove za konstituisanje Skupštine i izbor Vlade) može objasniti drugim razlozima? Kako bi prosvetljenje moralo biti praćeno i ostavkom, odnosno preuzimanjem odgovornosti zbog ozbiljne štete nanete pravnom poretku u „slučaju Ustav“ i pri predlaganju brojnih drugih spornih zakona iz nadležnosti ministarstva, ovu mogućnost ćemo za sada odbaciti.

Neubedljiv razlog za odlaganje je i moguće odsustvo podrške poslanika – prema javnosti dostupnim podacima, vladajuća većina raspolaže potrebnom dvotrećinskom skupštinskom većinom za izmenu Ustava. Znamo da tu većinu krasi sposobnost glasanja po komandi, te samim tim otpada i mogućnost ozbiljnijeg otpora ili moralnih dilema o prihvatljivosti ustavnih promena osmišljenih u ministarstvu.
Mnogo je verovatnije da je ministarka, zajedno sa svojom strankom, shvatila da stvari ipak neće ići glatko kako se na početku činilo. U međunarodnoj javnosti narasta svest o mogućim dugoročnim posledicama još jedne nakaradne promene pravosudnog sistema u Srbiji. Rešenja koje je ponudilo ministarstvo su bila do te mere loša da su samo u protekloj godini izazvala dva krajnje upozoravajuća međunarodna izveštaja – onaj Venecijanske komisije i posle toga Evropske komisije. U potonjem je konstatovano da je priprema izmena Ustava koja se tiče pravosuđa „sprovedena u ogorčenoj atmosferi i bez društvenog konsenzusa o ključnim pitanjima“, uz kontinurane napade na sudije i tužioce i mešanje političkih funkcionera u istražne i sudske postupke.

Moguće je da je neodustajanje ministarstva od vizije čvrste kontrole nad sudskim i tužilačkim savetima kulminiralo međunarodnom sugestijom da se sa izmenama u tom obliku zastane – baš kako su to predlagali i domaći pravni stručnjaci. Ovu pretpostavku bi mogla podupreti i međunarodna zabrinutost zbog nemogućnosti sprovođenja demokratskih izbora u Srbiji. Bez poštenih izbora i usred političke krize je bespredmetno menjati najviši pravni akt.

Apsurdno, čini se da je u predočenim okolnostima bolje zadržati sadašnja ustavna rešenja o pravosuđu, iako su ona bila dovoljno loša da budu predmet ozbiljne kritike još od usvajanja Ustava 2006. godine.

Okrenimo se mogućnosti da, u sadašnjim prilikama, Ustav bude izmenjen kada je ministarka i najavila, nakon konstituisanja Skupštine 2020. godine. Imajući u vidu sve izvesniju odluku većeg dela opozicije o bojkotu republičkih izbora zbog izbornih neregularnosti – postavlja se pitanje kako će novi saziv obezbediti legitimitet ustavnih izmena?

Ovo pitanje se postavlja nezavisno od konkretnih ustavnih rešenja, ali naročito ukoliko ona budu bliska onome što je ministarstvo u prethodne tri godine prezentovalo kao svoje najbolje ideje. Potrebu da izmene budu plod društvenog konsenzusa, a ne nametanja, pominjala je i ministarka još 2017. godine (kada je delovalo da će biti moguće postići makar privid konsenzusa). Nije jasno kako će ovaj uslov biti ispunjen glasanjem buduće Skupštine u kojoj svi, ili skoro svi, glasaju „na zvonce“.

Ako sve navedene faktore uzmemo u obzir, nonšalantni letnji intervju ministarke nam donosi dobre i loše vesti. Dobra je ona da su izuzetno loše i partijski nametnute ustavne promene zaustavljene do daljnjeg. To je mala pobeda razuma i argumenata nad golom silom. Loša vest je da ministarka pravde zbog toga neće snositi odgovornost i da ustavnu proceduru i pravne argumente koristi strateški – ali ne kao osnovni alat za rad, već kao poslednji štit za svoje propuste.

Peščanik.net, 21.08.2019.